Bezuspešno pokušavao da uspe u Srbiji, pa odlepio i otišao sa porodicom u Kanadu! Ovako izgleda kada zapališ “preko”!

Sećam se tog momenta kada je žena zvala tetku u Kanadi. “Tetka mi bismo došli”. Tetka kaže dođite pa makar radili sa mnom u fabrici. Posle pet minuta javlja se i sestra od tetke: “Čujem da bi ste da dođete? Dobrodošli, samo dođite što pre jer svaki mesec koji niste u Kanadi ste na gubitku.”

Ne mogu da verujem sta čujem, srećni smo. Od tog momenta iz onog očajnog stanja u meni se rađa Rocky III. Onaj fazon kad mu žena izlazi iz kome i šapuce na uvo: WIN. Imam cilj, imam izlaz, nije kraj. Ajmo, ajde, diži se na noge počinje 12. runda.

Rešili smo da angažujemo neku agenciju preko koje su otišli neki poznanici. Oni ne mogu ništa da” smuvaju” ali mogu da pomognu oko odabira programa za iseljenje, popunjavanje aplikacije itd. Svaka eventualna greška oduzima mesece, a oni to rade rutinski a i imaš koga da smaraš sa pitanjima. Naravno keva plaća sve to. Krenuo sam na engleski mada ga dobro znam (sreća). Upoznajem na časovima engleskog jednu profesorku – doktorku anesteziologa koja je u svojih 50 godina rešila da pali, sprijateljujemo se, učimo zajedno.

Položio sam engleski sa visokom ocenom, skupili smo sva potrebna dokumenta. Dok smo skupljali papire i taman da pošaljemo aplikaciju zove me lik iz agencije sa lošom vešću. Popunjena je kvota za “biznis” aplikante. Hoću da se roknem. On me teši kao u sledećem cilkusu ćemo opet aplicirati itd. U onom besu i razočaranju, a već odavno istreniran da nalazim rešenje i gde ih nema, zapada mi za oko da Kanada prima supervizore za stolare. Hm..kako dokazati da sam to po zanimanju kad sam po struci ekonomista. Agent mi kaže pa na osnovu radne knjižice, firma se bavi proizvodnjom nameštaja, a ja radim u njoj već 15 god. Odlučujemo da probamo tako.

Krajem 2010. smo poslali kovertu sa aplikacijom u Kanadu. Počinje agonija iščekivanja. Otvaram Imigracioni sajt 10 puta dnevno, nedeljama i nedeljama. Ništa. Sa ženom stalno kuckam sms-ove kad nisam pored komp-a da proveri da li ima nešto novo. Čitam stalno o Kanadi, palim se, hrabrim se, idealizujem tu zemlju. U međuvremenu na poslu sam ostao sa dva čoveka (od 17). U blokadi sam već duže vreme, radim preko drugih firmi. Postajem i sam majstor, vozač, momak za isporuke, a radim i ono što sam inače radio, pregovaram ugovaram, nabavljam, finansije, propisi…Roko.

Čujem iza leđa šapat, komentare: Prso je, na šta je spao, vidi ga istovara, a bio gazda, ne zna da radi. Sigurno sam izgledao kao ludak jer niko ne zna da idem. Čude se mojim potezima. Meni u glavi samo Kanada. Samo da mi uspe… Radim fizički posao svaki dan, svaku subotu i nedelju, 12 sati dnevno minimum. Selim radionicu par puta (2009-2011) sa 600m2 na 300m2 pa na 150m2 i zadnja radionica od 70m2. Lokal ne mogu da otkazem jer dugujem za kiriju, ne puštaju me.Mart 2011. zove me keva na mob i kaže stigla neka koverta iz Kanade. Dotrčavam kući otvaram pošiljku. Kad se nisam srušio. Vratili nam papire. Čitam neko jadno objašnjenje 10 puta. Kao nismo nešto dobro preveli. Knock down ponovo, depresija, očaj.

Zovem onu agenciju: “Pa zašto smo vas angažovali? Da ne bismo mi pogrešili sa aplikacijom!!!” Kažu vratiće nam pare. Ma kakve pare u pitanju je nečiji život, naš život. Odlazimo do njih da pregledaju papire i zajedno uviđamo da nema nikakve greške… Šaljemo aplikaciju ponovo. Konačno se nešto dešava. Prodajem neke mašine koje nikome nisu potrebne. Ubadam neke velike poslove i odrađujem ih sa dva čoveka. Dugovi počinju da se vraćaju. Svakog meseca na sajtu Kanade nova informacija. U procesu smo.

Krajem 201. je već izvesno da idemo. Čudno je stanje duha tad. Mesecima se opraštam od Beograda. Odlazim jednog dana u toku radnog vremena u KST. Izlazio sam tu kao klinac. Dan je, studenti piju kaficu u klubu. Stojim na ulazu par minuta i gledam klub. Tu sam upoznao ženu. Vraćaju mi se slike, veče domaćice sredom, alternativa petkom-subotom, maskenbali, žurke. Počinje da me stiže neka tuga tih dana ali i neko ushićenje zbog odlaska. Teško mi je da objasnim. Znam Beograd kao svoj džep. Nema mesta na kom nisam bio, takav mi je bio posao, a i privatno. Muziku slabo slušam tih dana jer mi je knedla u grlu. Shvatam da kada odem ostavljam za sobom mnogo. Neke ljude sam video možda poslednji put, neke neću sigurno nikad više ni videti, a većinu još samo par puta u životu. Teška je ta spoznaja. Prolaze mi kroz glavu stalno neispunjeni snovi, vrtim film koji se nikad nije odigrao, šta bi bilo kad bi bilo. Paralelno sa mojom dramom odigravaju se i druge lične drame. Zena ima svoju priču, keva, sestra.

Stiže konačno odgovor da ću morati u Austriju da dođem u Ambasadu na intervju i da ponesem vojnu knjižicu. Pripremao sam se danima, trebalo se setiti važnih detalja jer bio sam u ratu, PVO 1999. Tražio sam po internetu sve o Ambasadi, kako izgleda zgrada, koja metro linija ide do tamo, kakve su im kancelarije, kako izgledaju intervjui. Bio sam spreman. Odlazimo žena i ja. Prozivaju me i u nekoj kancelariji žena me ljubazno ispituje osnovne informacije. Pred kraj me pitala o vojsci i ratu. Gospođi je bilo malo neprijatno što me sve to pita. Na kraju me pita da li ste išli na lekarski jer: “Dobili ste papire za iseljenje, daćemo vam odmah”. WOW, e to je bio šok! Obično jave posle par nedelja pismeno. Ne verujem šta sam čuo, u sebi vrištim od sreće. Jedva uspevam da sedim na onoj stolici. Žena čeka napolju, ljubimo se grlimo, uspeli smo.

U celoj toj zbrci nekako nismo računali da ćemo sa decom imati nekih emotivnih epizoda. Ćerka je pred odlazak imala 11. a sin 9. godina. Počinju polako da shvataju ali onako dečije. Počinju pitanja: A zašto se selimo? Sin uživa u igri, gledam ga i mislim se zašto mi matori ne možemo tako. Njegova bezbrižnost me pritiska. Šta ako grešimo? Da li mu oduzimam tu bezbrižnost? A on laganica, ide čovek malo u Kanadu, hehe. Zamišljam detinjstvo koje neće imati. Neće ni znati šta je Beograd. Onaj moj Beograd. Neću ih voditi da ih smaram po BG-u: “E ovde su mama i tata izlazili, a ovde sam igrao basket s ortacima, ovuda sam palio iz škole”. Neće se švercovati po gsp-u, prve ljubavi ovde, ekskurzije. Tešim se da će biti građanin sveta i doživeće sve ono što mi nismo i za čime smo maštali 90-ih.

Najveći emotivni kolaps sam imao na školskoj predstavi. U stvari dve predstave. Ćerka nije rekla drugaricama da se seli ali im je najavila da ima nesto važno da im kaže posle priredbe. Prva priredba je bila u Domu vojske u mom kraju. Prvi put posle dvadesetak godina opet sam tu. Tu sam i ja nastupao kao klinac. Žena došla malo ranije i sela već, pušta mi sms da je tu i moja prva učiteljica. Ima preko 80. godina i nisam je video bar 20. I sa njom da se pozdravim. Shvatam to jako simbolično, emotivno. Prolazi predstava, uznemiren sam jer gledam ćerku kako peva a tužna je. Konačno dolazi kraj i ona saopštava drugarima da ide…Počinje masovna histerija plakanja. Deca, roditelji. Izlaze iz zgrade i plaču. Ja glumim ludilo kao nije mi ništa. Jedan mali mi prilazi I pita: Je l istina da idete. Ja kažem – da. Sledeća predstava bila je u školi posle par dana.

Deca pevuše, recituju i onda iznenađenje. Jedan klinac sa cvećem u rukama počinje da recituje pesmicu mojoj ćerki – o drugarstvu i ljubavi. Ona stoji onako sa kikicama, doterala se, sluša.. Ja snimam, steže mi se grlo. Drugi dečaci se grle onako preko ramena ortački, jedan mali plače neutešno, briše rukom suze. Inače sve se odigrava u mojoj osnovnoj, u mojoj staroj učionici. Mnogo teže mi je pao taj dečiji momenat, nego moj odlazak.Dani pred odlazak prolaze u ludilu oko posla, zatvaranje firme, i oko pakovanja. Sad da ne pišem onu standardnu priču o jednom koferu, kako strpati ceo život u jedan kofer. Skeniram slike iz starih albuma danima ali shvatam da neću uspeti sve, ostaju nepregledane video kasete, čitam naslove snimaka: krštenje, Nova godina, žurka, ima oko 30ak kaseta. Od stvari spremamo samo letnje jer idemo u junu. Keva tiho pati ali glumi da joj nije ništa isto kao i ja. Počne nešto da mi priča pa naglo prekine da ne bi krenula da plače. Bila je čvrsta sve dok joj nisam javio na mobilni da sam kupio karte. Samo je zaćutala. Shvatila je da stvarno idemo.

Došao je i taj dan, dan odlaska. Dogovorili smo se da na aerodrom ne ide niko osim sestre i zeta da ne napravimo dodatan stres deci. A i nama. Sa kevom se pozdravljamo ispred kuće. Ostaje. Vozimo se ka aerodromu, pokušavam da zapamtim sve detalje usput, ne ide. Sećam se kao kroz maglu, sedimo na aerodromu pijemo kafu, nas četvoro sestra i zet. Igrom sudbine na aerodromu radi moj najbolji drug iz detinjstva. I on je tu da se pozdravimo.

Od svih ljudi na planeti baš je on radio tu taj dan. Opet onaj osećaj kada se nešto namesti. Obukao sam se kao kreten, sandale na noge, a gore tanka skijaška jakna jer nije stala u kofer. Oko vrata visi torbica sa pasošima i lovom. Pred sam ulazak u carinsku zonu na naše iznenađenje dotrčava još jedan naš drug. U histeriji je, kaže: “Mene je sad tek stiglo da odlazite”, hvata se za glavu. I tako pozdravljamo se bez suza, kao nije nam ništa.

Mašemo i odlazimo. U zadnjoj sekundi se okrećem i krajičkom oka vidim sestru kako plače, muž je teši, grle se. Ne znaju da ih vidim.

Eto, tako je to bilo. Tri godine smo već u Kanadi, jako smo zadovoljni, bili smo ovog leta u Beogradu prvi put kao turisti, ali to je neka druga priča.

izvor vice.com / stil