Bezuspešno pokušavao da uspe u Srbiji, pa odlepio i otišao sa porodicom u Kanadu! Ovako izgleda kada zapališ “preko”!

Setim se i da žena ima tamo rodbinu. Ispunjavam on-line probni test i dobijam rezultat testa da imamo kao porodica dovoljno bodova za iseljenje…U tom momentu nisam to ozbiljno doživeo jer borba za opstanak je u jeku, a i svakodnevica me melje. Tek mesecima kasnije u miru ispod suncobrana počinjem da rovarim po mozgu i setim se toga. Žena, već i ona u agoniji zbog mog (našeg ličnog) ekonomskog i duhovnog stanja, a i duže ekonomske krize u Srbiji, gleda dugo kako se borim uzaludno, pažljivo me sluša…

Ja iznesem moju ideju i kažem da ne bih da idem tamo ispod mosta da živimo nego da li bi pitala familiju da nas prime na neko vreme dok se ne snađemo. Da sam sam lako bih se odlučio ali sa dvoje dece ne bih u veliki rizik.

Sa rođacima se ne znamo baš dobro, mene ne znaju skoro uopšte, ne znaju da sam borac i da imam dobre namere. Da li će nas primiti? To je bilo jako važno pitanje u tom momentu-presudno za odluku da apliciramo. Odluka je pala da žena zove da pita tetku pa ako kažu da nam ne mogu pomoći onda da vidimo druge opcije (a šta onda??).

E sad moram malo da pojasnim težinu situacije. U to vreme iza mene je već pune dve godine teške krize. Doživljavam onu kletvu dabogda imao pa nemao. Razlog je jednostavan. U doba recesije niko ne kupuje nameštaj (firma je proizvodila i prodavala nameštaj). Pre krize sam imao u zakupu dva lokala i proizvodni pogon, 17 zaposlenih, mašine na lizing, kredite…Posao ide, sve plaćamo ladno, a i zaradi se solidno. Dolazi Decembar 2008. i prvi put za 15 godina nemam para za plate ljudima. Novogodišnja plata!!!

Šta se događa? Uvek je bio i bonus a sad nema ni za platu. Isplaćujem pola plate tako što ne platim neku robu i ne plaćam kiriju. Pakao počinje.

Inače, naučio sam na svom primeru da trenutak “pucanja” nije trenutak nego dug proces i shvatiš sledeće godine da si prošle godine pukao, jbg. Ulazim u 2009. Naravno mislim da je krizica samo trenutna i kratka. Da skratim priču, u sledeća tri meseca stvara se dug 3* plate, kirije, porezi doprinosi, dažbine, dugujem za robu koju sam uzeo na dođem ti …Veličina duga – vrtoglava.

Posao stoji, niko ne ulazi u radnju. Radnici počinju da me napuštaju, a ja ne znam da li mi je žao ili sam srećan jer nemam da ih platim, bar će se povećavanje duga usporiti. Neki su tu skoro 10 godina. Moja draga tetka je tu skoro 20. Muči se zajedno sa mnom, velika mi je podrška, skoro jedino me ona razume, ne mogu bez nje a dugujem joj plate, nije zaslužila ovu muku. Kako ću joj se odužiti što je ostala sa mnom? I sestra od tetke radi tu. Sreća moja pa me radnici znaju dobro, znaju da nisam pare odneo kući pa nije bilo nekih tužbi i cimanja. Gajio sam te međuljudske odnose. Krckam sve sto sam ikad zaradio da bih spasio firmu. Lično doživljavam tešku krizu. Uložio sam mladost… Koliko porodica samo zavisi od te firme-od mene…

Teret je preveliki. Osećaj neuspeha, izneverenih očekivanja, sve pada u vodu, uložene godine. Počinjem da se ponašam kao zavisnik. Zajmim pare, lažem ljude, primam avanse za nove poslove, a sve dublje tonem. Trošim te pare da pokrijem neke rupe pa posle nemam za materijal. Zajmim od majke i sestre!!! Šou. Žena sve to gleda i ne zna kako da mi pomogne. I ona je radila dugo sa mnom ali kada smo već bili u krizi, dogovaramo se i ona pronalazi posao u drugoj firmi. Tako smo bar imali neki izvor noca sa strane. Svi me ubeđuju da zatvorim firmu. Svi su pametni za drugoga, a meni je najteže. Treba baciti 15 godina. Takođe nosim na leđima rizik da raskućim i porodičnu imovinu ako propadnem i ako zatvorim firmu pod dugovima.

U sred tog 2010. žena me pita: “Je l mi ni ove godine nećemo na more?” I tako…odlazim na more. Ne priznajem krizu. Svi su u šoku. Misle da foliram da sam u krizi, “u dugovima, a ide na more”!! To je ispalo sudbonosno jer na moru se rodila ideja o odlasku. Gledao sam bezbrižne ljude kako se brčkaju po plićaku i razmišljao” mora da postoji izlaz i za mene”.

Kada sam izložio ideju ženi ispod suncobrana i kada me je podržala da pokušamo da odemo u Kanadu, posle dužeg vremena doživljavam napon entuzijazma. Vraćamo se u BG i nastavljam sa borbom. Tada sam već u takvoj krizi da je neizdrživo. Gasim kola na nizbrdo, vozim neregistrovan auto. Keva i sestra kupuju hranu i plaćaju mojoj deci sport, zabavu, oblače ih. Keva nam plaća komunalije, kupuje hranu. Ponižavam se na svakom koraku, u svim sferama života. Srozavanje totalno.

Mršav sam kao logoraš jer ne jedem, štedim. Sestra koja ima svoju mladu porodicu pomaže mi iz sve snage. Pomoć ali i teret. Kako i kad se odužiti? Sve u svemu, poniženje bez kraja. Deca sve to gledaju, možda ne kapiraju ali mene pritiska što nisam primer za njih…