Jer u vezi, više nego bilo gde drugde, trebalo bi da budeš svoja. Kakva god da si. Debela ili mršava, niska ili visoka, obrazovana ili manje obrazovana, preplanula ili bleda, pričljiva ili ćutljiva, bojažljiva ili hrabra, grlata ili tiha, povučena ili slobodna, pekmezasta ili čelična. Treba da budeš svoja.
U vezi treba da se osećaš sigurno i voljeno. Da se razbaškariš svojom nesavršenom zadnjicom, svojim klempavim ušima i strijama, jer on bi trebalo da ti prstima prelazi preko ožiljka, preko celulita, preko viškova na stomaku i da ih ljubi.
U vezi dišeš, ne gušiš se i ne batrgaš.
U vezi se ne sramiš sebe, već voliš sebe. Možda čak više nego pre, jer sada je tu još neko ko te voli takvu kakva jesi.
Ne gasiš svetlo, već se puna samopouzdanja šetaš naga pred njim.
Ne gušiš kod sebe ono što voliš, samo da bi njemu ugodila.
Ne stvaraš od sebe ženu za koju misliš da bi se njemu najviše dopala.
Menjaš se ako to želiš, ako veruješ da će vam zbog toga oboma biti bolje.
Jednom sam pravila Boga. Imala sam 21, on 31. Bio je lepši od svih, bio je zgodniji od svih, bio je načitaniji od svih, sve u vezi sa njim bilo je najbolje. Niko se nije smejao kao on, niko nije svirao gitaru kao on, niko nije imao tako dobre cipele kao on, niko nije mudrije zborio od njega, niko nije imao lepšu kosu i muževniji nos, niko se nije tako razumeo u muziku i tako dobro kretao telo po košarkaškom terenu. Bio je najsavršeniji, ali sam se ja kraj njega osećala kao najnesavršenije biće u univerzumu. Svaka njegova reč rezala me je kao najoštriji mesarski nož, dok nisam vrlo brzo sklonila sebe od njega.
Tada sam htela da mu budem žena, da mu rodim petoro dece, da mu motam sarmu, da smrdim na zapršku, da čitam ako treba i tog Tolkina i sve o tim hobitima, da ćutim dok on priča, da samo njega slušam, da dignem ruke pred kraj studija, ako treba, da zavolim sve što on voli, svakog njegovog iritantnog prijatelja, svaku njegovu iritantnu teoriju i stav, da se smeškam svakome kome se on smeška, pa čak i kada sa setom priča o bivšoj, da ga pratim u svemu.
Danas, da se to desilo, momentalno bih se prostrelila kroz najprokrvljeniji deo tela, jer nema bolnijeg i temeljnijeg umiranja od onoga da budeš sa nekim ko u tebi budi osećaj da si faličan i nikad dovoljno dobar.
Da budeš sa nekim zbog koga kopniš, umesto da se iznova i iznova rađaš.
Jovana Kešanski/ luftika.rs
