Ovako sam ja prihvatila činjenicu da si otišao. Pravila sam se da si mrtav. Baš kao što mrtve ne možeš više vratiti u život, tako ni ja ne mogu da oživim našu ljubav.
Baš kao i konačna smrt, došli smo do apsolutnog kraja. Nema više druge šanse, nema više suznih pogleda, nema više neizgovorenih reči. Naša ljubav je došla do zida koji ne možemo srušiti.
Ti si počinitelj, a ja neželjena žrtva.
Uklonilla sam te iz sebe. Ne, nemoj me pogrešno shvatiti. Ne mrzim te. Ja samo želim mir. A ja ne mogu riskirati da tvoja prisutnost nad mojim životom lebdi i uništi sav onaj krhki mir koji gradim oko sebe.
Trebalo mi je manje od jednog dana da maknem sve tvoje tragove iz mog života. Ali znam da će mi trebati ceo život da te maknem i iz uma.
Učim kako da ugledam svetlo na kraju tunela. Počinjem da budem zahvalna, bez obzira na okolnosti, bez obzira koliko je tu neoprostivih dela, i bez obzira koliko sam povređena. Jer ako to ne učinim, ja ću ti zameriti za tvoju bezdušnost kako si samo lako iskliznuo iz mog života.
Ja ću zamrzeti tvoju ravnodušnost kako si me gledao kako patim i ništa nisi učinio da me usrećiš. Ono što je najžalosnije, ja sam ti to dopustila, ja sam ti dozvolila da me povrediš. Za mene si bio prioritet, a ja samo tvoj izbor za još jedan projekt. Ti si za mene bio moj život, a ti si odbio da ja budem tvoj.
