“Mi učimo devojčice stidu: prekrsti noge, pokrij telo. Od početka ih učimo da su samim tim što su rođene kao žene, već za nešto krive. I tako devojčice odrastaju u žene koje ne mogu da iskažu svoje želje. One odrastaju u žene koje ćute. One odrastaju u žene koje ne mogu reći ono što misle… i one odrastaju u žene koje se pretvaraju u tuđu zamisao” – Chimamanda Adichie
Nijedno žensko iskustvo nije univerzalno, ali svet nekako uspeva da nauči žene univerzalnim poukama. Svet uči žene kako da se pretvaraju. I ja sam to činila mnogo puta. I ja sam to činila onda kada sam želela nešto da kažem, ali bih tada odlučila da ipak neću jer ne bih ispalai dama, ili bi zvučala agresivno ili previše ili nešto sasvim drugo što ne priliči jednoj ženi.
I tako sam pustila mnoge stvari da odu, mnogo puta sam zaćutala samo da bi mir zavladao. Tek kasnije u meni bi se stvorila agonija povodom toga, kad shvatim da sam svojim “dobrim ponašanjem” samo sam ušla u krug žena koje se vide ali ne i čuju.
Svet uči žene da definišu svoja tela. Volim telo; zaista volim, smatram da je žensko telo fascinantno napravljeno. Stoga i je žensko telo jedna od glavnih svetskih tema. Ali isto tako postoji kolektivna praksa disciplinovanja ženskih tela. Mi to činimo svaki put kada ugledamo ženu i prozovemo ih po kazni “drolja”, “kurva” i drugim pogrdnim imenima.
Čak i onda kada nisam rekla sve te stvari o ženama, ja bi ih ipak pomislila, znajući-dobro da su se te reči takođe koristile i na meni. I to je vrlo teško promeniti. I vrlo je lako pretvarati se da te reči ne učestvuju u izgradnji ženskog tela kao vlasništva društva.
