Životna situacija u kojoj si svestan da ti je sledeća rečenica poslednja u životu, neopisivo je teška. Kažnjenik je sam samcijat suočen sa smrću koju traži ceo svet oko njega. Čovek bi očekivao da poslednje reči tada budu žaljenje zbog svega, da osuđenik nije hteo da ovako završi, nekakav “zbogom svete” ili kakav stih. Bilo je međutim i onih koji nisu želeli da tako mirno odu.
Vintage News donosi pregled poslednjih reči koje svedoče o ljudima koji su do poslednjeg trenutka ostali pri onome što ih je i dovelo u takvu poziciju ili su čak bili u stanju da izgovore neke od najtvrđih primera “humora pod vešalima”.
Mišel Nej bio je vojni zapovednik tokom revolucije u Francuskoj i Napoleonovih ratova. Nakon što je Napoleon 1815. definitivo potučen i po drugi put proteran, maršala Neja su uhapsili i sudili mu zbog veleizdaje. Postojala je mogućnost da ga advokat spasi argumentacijom da je on zapravo pruski vojnik, ali Nej je to odbacio. “Ja sam Francuz i ja ću to i ostati,” tvrdoglavo je insistirao. Jedino što je tražio za sebe bilo je da 6. decembra 1815. zapoveda streljačkim vodom koji će ga ubiti i to bez poveza preko očiju. I u tome su mu udovoljili.
“Vojnici, kad vam zapovedim, pucajte mi pravo u srce! Ovo će biti moja posljednja zapovest! Protestvujem zbog moje osude! Borio sam se za Francusku u stotinu bitaka i u nijednoj protiv nje… Vojnici, paljba!” uzviknuo je Nej i otišao u istoriju.
Svojim ponašanjem uoči smrtne kazne u istoriju se upisala i Marija Antoaneta 16. oktobra 1793. godine. Na njenom pogubljenju, “događaju sezone” u Parizu tih dana okupilo se nekoliko hiljada građana. Ona se dostojanstveno i mirno popela stepenicama na platformu sa giljotinom, da bi u jednom trenutku slučajno stala na nogu dželatu Henriju Sansonu. “Oprostite gospodine, bilo je slučajno,” rekla je pre nego što joj je on odrubio glavu.
