Velika ljubav proizilazi iz velikog poznavanja voljene osobe, ako je malo poznaješ, malo ćeš je, ili je uopšte nećeš moći voleti. – Leonardo da Vinči
Buda je jednom rekao da isto kao što možemo prepoznati okean jer uvek ima ukus soli, tako možemo prepoznati i prosvetljenje jer ono uvek ima ukus kao sloboda. Između pravog prosvetljenja i prave ljubavi nema neke velike razlike. Dok mnogi ljudi vide predanost kao zamku, njene zdravije verzije su zapravo oslobađajuće po oba partnera, jer iznose na površinu njihove prave ličnosti, i grade ljubav koja je zadovoljavajuća, trajna i sve u svemu dobrog ukusa.
Ljubavje emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i jaku želju da odnosi budu što prisniji.
Prema Erihu Fromu, ljubav je jedini zdravi i zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja, a zrela ljubav zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću sa drugim ljudima, uz očuvanje identiteta ličnosti. Glavne komponente ljubavi su: davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ljubav je rad na razvoju druge osobe. Po E. Fromu nezrela ljubav glasi “Volim te, jer te trebam” dok zrela ljubav govori “Trebam te, jer te volim”.
Svaka osoba u sebi ima večnu predstavu žene, odnosno muškarca, i to ne konkretne žene/muškarca, nego određenu sintetizovanu predstavu žene/muškarca. Ta predstava se stvara tokom detinjstva, a formiraju je npr. kod devojčice sve osobe muškog pola iz njene okoline, likovi sa televizije, iz romana, bajki. Te prestave je Jung nazivao Animus i Anima. Kada se zaljubimo, tada u psihi žene zavlada predstava Animusa, a u psihi muškarca predstava Anime.
