Ovaj fenomen i nauku koja stoji iza toga opisao je Zoran Milivojević u knjizi “Emocije”.
Milivojević polazi od toga da postoji hronični deficit u doživljavanju i/ili izražavanju osećanja, a da koreni ovakvog obrasca vode sve do detinjstva. Detetovo izražavanje emocija bilo je kažnjavano, osujećivano, ignorisano, jednom rečju zabranjeno od strane roditelja. Na taj način,osoba se uvek plaši da će drugi ljudi, na njena osećanja reagovati na isti način na koji su nekada reagovali članovi porodice ili drugi značajni ljudi iz njene prošlosti. Zbog toga deficitarna osećanja naziva i zabranjene emocije.
Najtužnije od svega je što se ovakvim roditeljskim zabranama krše osnovna ljudska prava na svoja osećanja. “Kada mu roditelji neprestano zabranjuju da oseća ili mu zabranjuju da oseća neko određeno osećanje, oni deformišu detetovu prirodnu emocionalnost,” piše Milivojević, i nastavlja da su ovakve generalizovane zabrane na osećajnost obrazložene zabludama da osećanja nisu važna, da ona čoveka čine iracionalnim i slabim, da dovode do patnje u životu, itd.
