Zašto ostajemo u lošim vezama: Ponavljanje lošeg modela iz primarne porodice rezultat je emocionalne blokade i dok god ona postoji osoba je sklona da pravi “pogrešne izbore” i vrti se u “začaranom krugu”…
Sigurno imate prijatelja, poznanicu, kolegu koji je u dugoj vezi ili braku u kojem nije zadovoljan/zadovoljna i o kojem stalno priča u negativnom kontekstu. Istraživanja pokazuju da je veliki broj ljudi, iz mnogo razloga, sklon da ostaje u vezama koje nisu po njihovoj “meri”. Neki se plaše novih početaka, pa je lakše biti u lošem odnosu nego se truditi oko novog, neko se boji samoće, pa se vodi logikom “daj šta daš”, treći vole svog partnera pa su spremni na neverovatne kompromise, neko, jednostavno, ne veruje da brak može da bude dobar, dok ima i onih koji uživaju u tome da su nekome potrebni, da nekog “spasu”, promene ga i pretvore u bolju osobu. Koji god da je razlog, istraživanja na svetskom nivou pokazuju da je jedan od tri para u takvoj vrsti veze, odnosno u emocionalnom odnosu koji nije ono što su želeli, koji ih guši i ne zadovoljava.
Zašto to sebi radimo i kako uopšte znamo da li je to ono “pravo”? Šta utiče na to kakvu ćemo emotivnu vezu priželjkivati, odnosno kakav model braka ili veze ćemo smatrati “normalnim”? Da li je ključno vaspitanje, iskustva iz primarne porodice, generalni stav o ljubavi? Da li je istina da u partneru uvek tražimo oca, odnosno majku? Na ova i mnoga druga pitanja, za čitaoce “Života plus” odgovara psiholog Sanja Stanić.
– I pored brojnih teoretisanja o uticaju kulturnih i socijalnih vrednosti i obrazaca koji oblikuju naše romantične predstave o tome kako prava ljubav treba da izgleda, porodica u kojoj smo odrastali i formirali ličnost ima presudnu ulogu, bilo da je u pitanju model odnosa koji nude roditelji kao prvi i najvažniji uzori u životu, bilo da je u pitanju njihov odnos prema deci, izražen kroz vaspitne postupke i stilove. Neosporna i temeljna potreba ljudi da se emocionalno vezuju i tako grade smislenu egzistenciju koja se oblikuje tokom odrastanja ponekad dovede do toga da ostajemo u neodgovarajućim i problematičnim vezama. Osobe u takvim tipovima ljubavnih odnosa često svoju poziciju doživljavaju kao bezizlaznu, ne vide rešenje situacije u kojoj se nalaze i trpe emocionalnu bol i patnju, jer bolje je “imati išta nego ništa”. Može da se dogodi da takva, u suštini negativna iskustva, imaju i pozitivne efekte, odnosno da osoba na kraju shvati da to nije ono što je želela, da upozna sebe i svoje potrebe. Da bismo nekoga voleli i u toj vezi bili zadovoljni moramo prvenstveno biti zadovoljni sami sobom i svojim životom, jer, drugi nam ne može doneti sreću. Partnerski odnos je složen odnos između dvoje ljudi, a čekanje da se onaj drugi promeni ili postane drugačiji najčešće je uzaludno. Rešenje nije ni trpeti i pomirljivo istrajavati u takvoj vezi. Preuzimanje odgovornosti za kvalitet veze u kojoj se nalazimo razumevanjem sopstvenih i partnerovih ideja i uverenja, kao i njihovo korigovanje kroz razgovor, najbolji je način da se veza pokrene u pozitivnom pravcu, da se promeni i postane ono što želimo. Ako partneri nemaju kapacitet za promenu, a adaptacija je praktično nemoguća, prirodno je da se veza završi, a partneri krenu dalje jedno bez drugoga.
Koliko brak naših roditelja utiče na to kako ćemo doživljavati emotivne veze i ljubav?
– Konstatacija da nemate sreće u ljubavi pogrešno je uverenje koje može imati ozbiljne posledice na ljubavni život. Da bi osoba ostvarila uspešnu ljubavnu vezu, nije presudna sreća ili povoljan splet sudbinskih okolnosti, već veština zdravog ponašanja u emocionalnim odnosima. Kao i svaka veština, i ova se uči. U tome nam značajno pomaže prisustvo pozitivnih modela tokom odrastanja. Učenje po modelu, tj. usvajanje ponašanja u toku odrastanja od emocionalno bliskih i značajnih osoba, osnova je “emocionalne pismenosti” pa i spremnosti za uspostavljanje zrelih ljubavnih odnosa. Prema tome, kakva osoba ćemo postati i kakvim emotivnim vezama ćemo težiti, i pored toga što zavisi od mnogih drugih faktora, u velikoj meri zavisi i od odnosa u primarnoj porodici. Porodica u kojoj odrastamo oblikuje modele emocionalnih odnosa koje smatramo “normalnim”, poželjnim i kojima svesno ili nesvesno težimo. Takođe, način na koji su roditelji komunicirali sa nama u detinjstvu, kao i način na koji su međusobno komunicirali utiče na tip odnosa kojima smo skloni kao zreli ljudi. Poruke dobijene od razvojno značajnih roditeljskih (starateljskih) figura ugrađene su u način na koji doživljavamo sopstvenu ličnost, a to je osnova za izgradnju odnosa sa drugima, pa i za ljubav.
Ako ponavljamo model koji smo preuzeli iz primarne porodice, čak i ako nam ne odgovara, zbog čega ostajemo u vezi kojom nismo zadovoljni i onda kada smo svesni da nam nije lepo?
– Mnogobrojni su načini i putevi na koji se uticaj primarne porodice ostvaruje. Na primer, idealizacija roditeljskog braka može formirati sliku nedostižnog uzora koji je u sukobu sa realnim osobinama potencijalnih partnera i kao takav predstavlja prepreku osobi da uspostavlja uspešne veze. Događa se i suprotan proces, odnosno ponekad stvaramo veze koje će biti potpuno drugačije od onih koji su imali naši roditelji. Takvi stavovi najčešće su posledica disfunkcionalnih porodičnih odnosa u kojima je osoba rasla. Ako osoba prepozna ovaj model i njegov loš uticaj, onda znači da je zrela da uspostavi kvalitetan ljubavni odnos.
Takođe, kroz porodične priče i značajne porodične događaje mogu se zapaziti sličnosti između sadašnjih situacija ili problema i nekih sa kojima se porodica sretala u prošlosti. Potrebno je da budemo svesni negativnih porodičnih obrazaca koji se ponavljaju u više generacija, da bismo u svojim ljubavnim odnosima mogli da ih izbegnemo ili korigujemo. Takođe, neke stvari prihvatamo, sa njima se mirimo, ne razmišljajući koliko su loše. Činjenica je, na primer, da za veliki broj žena koje su odrastale izložene roditeljskom nasilju, fizičko zlostavljanje u vezi deluje potpuno normalno. Moć uticaja porodice u kojoj odrastamo veoma je očigledna. Teška iskustva koja proističu iz odrastanja gde je roditeljski brak bio opterećen problemima mogu predstavljati snažnu prepreku za ostvarivanje zrele i ispunjavajuće ljubavne veze i braka. Strah, nepoverenje i patnja deteta koje je u detinjstvu traumatizovovano roditeljskim svađama i/ili nasiljem, koje nije imalo prirodan odnos sa roditeljima, pored značajnih psiholoških i zdravstvenih problema, najčešće dovodi do toga da su nesigurni i nesposobni da izgrade ljubavnu vezu. Ponavljanje disfunkcionalnog modela iz primarne porodice rezultat je emocionalne blokade i dok god ona postoji, osoba će biti sklona da ponavlja neodgovarajuća ponašanja u vezi ili da pravi “pogrešne izbore”. Disfunkcionalni porodični odnosi doprinose porastu anksioznosti, depresije, besa i agresije, a osoba se nalazi u “začaranom krugu”. U osnovi emocionalne patnje su iracionalna uverenja o ljubavnim vezama koje se formiraju tokom odrastanja i razvoja u nezdravim porodicama. Anksioznost, bes, depresija onemogućavaju osobu i ona jednostavno nema emocionalnih kapaciteta da prevaziđe problem i ostaje “zarobljena”, ne nalazeći izlaz iz neodgovarajuće veze.
