Da pitate svaku ženu ponaosob na kugli zemaljskoj kakvog muškarca žele, listom bi sve rekle otprilike ovo: dobar, pažljiv, lepo vaspitan, veran, duhovit…. Ok, tako je u teoriji ali u praksi je mnogo drugačije, jer je očigledno da mnogo bolju prođu imaju oni koji su sve suprotno od ovog spiska.
Nedavno me je na puš – pauzi na poslu jedan vrlo fin i pristojan dečko upitao šta je zapravo sa mozgovima žena, jer gleda kako se kod devojaka muškarci koji ih tretiraju kao stoku odlično kotiraju dok ih ovi normalni uopšte ne interesuju, njih doživljavaju kao drugare i ”bebe”. Tu krenem zbrda – zdola, između dva dima, da objašnjavam i taj razgovor nikad nismo priveli kraju kako treba. Tek danas mi klikne da sam u prošlosti bila pasionirana kolekcionarka kojekakvih baraba i wannabe mangupa te da na ovu temu i te kako imam šta da kažem. Zato je ovo tekst za sve dobre i fine tipove kojima predmet njihovog obožavanja plače na ramenu jer joj je neki tupadžija slomio srce, za sve muškarce koji nikako ne mogu da se iščupaju iz friend zone, a bogami i za sve devojke i žene kojima je krajnje vreme da se trgnu i opamete.
Da se ne lažemo, dragi muškarci, ni vi ne gledate pri prvom susretu da li devojka dobru dušu ima već se fokusirate na prednji i zadnji trap dok zamišljate kako biste je vrlo rado posedovali. Većini muškaraca, tj. odraslih dečaka je bitnije kakva joj je glava, a ne šta joj je u glavi, da bude top riba na kojoj će svi ortaci da im zavide, po mogućstvu da ih vrhunski oralno zadovolji dok visi naglavačke sa lustera, da hoće da se seksa kad god i gde god, nebitno što je neopevana opajdara i zmijetina. Reklo bi se, baš sadržajan odnos bez roka trajanja.
Imamo i one druge, koji žele fine, dobre, smerne, možeš na njih da se osloniš, divne majke u perspektivi, pokorne ženice koje kuvaju, čiste, peglaju, tu i tamo ti popuše ali… Takva će brzo da ti dosadi jer te ne ”radi” dovoljno pa ćeš što pre da potražiš onu iz prethodnog pasusa, da te pukne adrenalin, da se osetiš ko muškarčina, zar ne? E pa slična je priča i sa ženama, njihove moždane vijuge su u večitom raskoraku između toga šta im suštinski treba i za čim im krhko srce žudi.
One su i te kako svesne da im normalan dečko ne bi priredio da ga uredno izdepilirane, isfenirane i sređene ko za bal čekaju jer je rekao da će da se javi da bi se videli. Taj fini bi svakako pozvao kad je rekao, al’ eto barabe tek kroz dva – tri dana sa potpuno nebuloznim objašnjenjima zašto baš tad nije mogao i sa gomilom detalja u priči koje prilično znaju da vređaju žensku inteligenciju (prim. aut. što više detaljiše, to više laže). One šize u tom intevalu dok im se budalčina ne javlja, smišljaju najraznovrsnija scenarija za osvetu ali čim gospodin pozove sve do jedne se ponašaju ko da su im vrane mozak popile. Sve te izuzetno inteligentne žene se pretvaraju u ne znam šta, ko da je svaka njegova reč ili dodir neka vrsta čarobnog praha za zatupljivanje i zaborav istovremeno.
One skoro nikad ne znaju na čemu su sa njim, kad će da ih udostoji svog dragocenog vremena, one jurišaju ko ćurke u magli na njegov, ako ne prvi, onda sigurno drugi mig, one znaju (ili možda u startu ne znaju ali brzo nauče) da ih on laže i maže, ali one uživaju u tome kako te neistine divno zvuče i uljuljkuju se u rozikastom balonu od sapunice koji će da pukne prvom prilikom, a one će da svom silinom da tresnu guzicom na zemlju.
I osetiće koliko ih trtica boli ali napraviće se da im nije ništa, jer ako u sebi iole imaju klicu sindroma spasiteljke, one će strpljivo čekati da se njihov muškarac (koji je svačiji samo ne njihov) dozove pameti, primeti njene vrline koje su od starta za njega nevidljive i čekaće taj dan kad će se dogoditi čudo, tj. kad će se on pretvoriti u njenog princa iz bajke – divnog, nežnog i pouzdanog. Jer ne kažu za džabe da će ljubav spasiti svet, a on je projekat koji će snagom njihove ljubavi biti dorađen i popravljen.
