Kažu – dobro ga vaspitaj i ne brini, sve dolazi iz kuće. E, pa, vraga sve dolazi iz kuće!
Imam 28 godina. Za koji mesec 29. Od rođenja živim u Beogradu, gradu iz snova srednjoškolaca i studenata iz unutrašnjosti. Fakultet sam završila u roku, imam fin posao, dugu i stabilnu vezu.
Živim sa majkom, bratom, snajom i njihovo troje dece, koje doživljavam kao svoju rođenu. Ljudi kažu – zamisli koliko ćeš voleti svoje kad njih toliko voliš. Meni je to teško da zamislim, jer za sada ne mogu da poverujem da postoji ljubav koja je veća od te prema njima.
Naravno, pošto mi je 28 i imam dugu vezu, a pritom bratovljevu decu često čuvam i deluje kao da se super snalazim u tome, nije tako retko pitanje okoline kada ću da rađam svoju.
Kažu da je vreme. Šta znam, možda i jeste. Do sada se nisam osećala spremno za taj korak, ali, slušajući priče drugarica, kuma, koleginica koje su se ostvarile kao majke, nekako mi ta ideja zvuči sve primamljivije. Dok ne otvorim novine i ne porazgovaram sa drugim majkama.
Čitam, slušam, i plašim se. Plašim se da donesem dete na ovaj svet. Ovaj ponekad toliko okrutan svet. Od kako su se ta tri mala bića nastanila u mojoj kući, postala sam dodatno osetljiva na decu. Na nepravde koje im se čine, na zla koja im se čine, a koja niko ne zaustavlja.
Neću da se udubljujem u nedavno aktuelnu temu zlostavljane devojčice u Barajevu. Ni u mnoge druge. Smrt Tijane Jurić. Samoubistvo malog Alekse Jankovića… Ali ne zato što te teme ne zaslužuju da se o njima govori, već zato što jednostavno ne mogu. Zato što ne mogu da zamislim da nešto tako urade mojim bratanicama ili bratancu, ili mom detetu.
Znaš ga u dušu, gledao si ga kako raste, uči nove reči, igra, peva, s neverovatnim uzbuđenjem kreće u školu, znaš njegovu dobru, tananu, osetljivu dušu, sklonost da pocrveni, zaplače, zatvori se i guta u sebi sve ono što nije želelo da se dogodi, a onda ga neko prebije, maltretira, vređa, ismeva, zbog čega?
Zbog patika koje ne koštaju pola plate, zbog prirodno plave kose, zbog lepog glasa, nove ili stare jakne, modernog ili ne tako modernog ranca, kasnije zbog drugog dečaka/devojčice, zato što nije išlo na more? Znam da ću da zvučim kao moj deda ili otac, ali istina je – ne znaju ni nos čestito da obrišu, a već se tuku, dominiraju, igraju vođe, uzimaju sebi svašta za pravo.
Neću sada ni da ponavljam ono što mnogi govore – da su krivi roditelji koji ih odmalena zaslepljuju materijalnim i štite i onda kada im zaštita nije potrebna (iako to mislim), jednostavno se samo pitam, šta mogu da očekujem kada moje dete krene u vrtić, osnovnu ili srednju školu? Čini mi se da sve te budalaštine nekako nestanu sa srednjom školom, ali do tada?
Kako ću podneti da mi sav trud i odricanje da mi dete bude dobra, moralna, čestita i poštena osoba, odnese tamo neka skaredna televizija ili društvena mreža? Kako ću da učim dete da je za velike uspehe i velike pozicije u društvu potrebno mnogo učenja, truda i rada, kad će ono na kraju da vidi da ispred njega idu oni sa dobrim leđima i debelim novčanicima?
Neki kažu – dobro ga vaspitaj i ne brini, sve dolazi iz kuće. Ja bih svoje svakako učila da je bolje umreti od gladi nego zarađivati pogani novac sramoćenjem sedam prethodnih kolena i 10 pokolenja u rijaliti programu.
Ali, vraga sve dolazi iz kuće! Mnogi pojma nemaju šta im deca rade čim zamaknu iz svoje ulice.
