Ako u ruke uzmemo užareno kamenje i držimo ga tako danima, nedeljama ili mesecima s namerom da ga utrpamo u ruke osobe koja nas je povredila – ko tu zapravo pati? Držeći taj žar u rukama, mi u stvari mučimo sebe. Ako zadržimo taj gorući žar u svojim srcima, on će do pepela spaliti sve naše dobre odlike, duhovne kvalitete i učiniti nas potpuno jadnima.
Ne dozvoljavajući sebi da oprostimo, ostajemo žrtva osobe koja nas je povredila.
Darujući oproštaj drugima – izlečeni smo.
Da bi ostvarili miran um i harmoniju u našem životu, najvažnije je da naučimo opraštati.
Ako ne možemo oprostiti, ne postoji mogućnost da bilo kakva vrsta odnosa opstane. Čak su i zdravstvene ankete pokazale da nam ljutnja, mržnja i osvetoljubivost mogu uništiti svaki aspekt života.
Prema velikim svecima raznih tradicija, ljubav se može definisati kao nepresušna sposobnost opraštanja. Oprostiti znači biti dobronamernik svojih neprijatelja i razmišljati o njihovoj dobrobiti.
Jedan veliki mislilac je rekao da ne opraštajući, rušimo most koji moramo preći da bi i nama bilo oprošteno za sva loša dela koja smo učinili.
U Novom Zavetu, Isus poučava svoje učenike molitvi: „Dragi moj Gospode, molim te oprosti mi kako i ja opraštam onima koji me povrede.“ Kada su ga razapeli, nakon što su ga istukli, bičevali i vređali, pre nego što je ušao u stanje potpunog samadhija (fokusiranosti na Boga), zadnje ječi su mu bile: „Oče, molim Te oprosti im jer ne znaju šta čine“. To je uzvišeni duhovni princip koji bi svako od nas trebalo da dostigne.
Rečeno je da je oproštaj kao slatki miris koji cvet ostavlja kada ga zgazimo. Protivnici ove ideologije će istaknuti da je u teoriji lako pričati o opraštanju, ali kako možemo oprostiti u trenucima kad su naši umovi i srca preplavljeni raznim „nepravdama“ koje nam drugi čine. Važno je da, barem na filozofskom nivou, shvatimo stvari koje nam se događaju.
Bhagavad Gita objašnjava da postoji osam glavnih grupa elemenata unutar ove materijalne prirode, ovde nabrojanih od grubim prema suptilnima: zemlja, voda, vatra, vazduh i eter koji čine grubo telo.
Suptilno telo, koje se ne može ni na koji način opaziti čulima, ali svejedno postoji, sastoji se od uma, inteligencije i ahankare – lažnog ega.
Zatim, postoji viša priroda – duša, koja je izvor života, izvor svesnosti koja telu daje život. Mi smo večna duša i ne možemo biti spaljeni vatrom, smočeni vodom, isušeni vetrom, isečeni oružjem ili uznemireni rečima.
„Neverovatni“ događaji s kojima se susreću naš um, telo i ego su samo iluzorni i preozbiljno ih shvatamo. U stvarnosti mi nemamo veze s njima. Ali kao uslovljene duše, naviknuti smo da uživamo preko tela i zato nam svaka neprijatnost koja je povezana s uživanjem tela, uma i ega, uzrokuje užasnu bol.
U početku, možemo oprostiti na površnom nivou, ali istinsko opraštanje dolazi iz srca i za to treba vremena. Bog razume našu nameru i trud, čak i ako mi nemamo sposobnost da lako oprostimo. Možda smo previše povređeni da bi oprostili, ali znamo da ćemo se, ako oprostimo, osloboditi otrova mržnje, krivice i ljutnje.
Oprostiće nam ako mi oprostimo. Potrebno je truditi se da ne usmeravamo loše, bolesne misli prema drugoj osobi i moliti se za ozdravljenje od te bolesti u čemu nam pomaže duhovna praksa kojom razvijamo istinsku nemotivisanu ljubav prema Bogu i svim živim bićima.
