Klasična priča, gotovo kliše – kad srce i mozak ulete u klinč zbog tipa a ti ne znaš kojem carstvu da se privoliš a da se pritom totalno ne izgubiš u celoj priči. Ti bi htela ali ne smeš ili smeš ali… To je ono ALI što je devojci sreću kvari.
Svakoj ženi se barem jednom u životu desilo da naleti na tog jednog muškarca pred kojem svi njeni principi, uverenja, stavovi utuvljeni u glavu vaspitanjem padaju u vodu. Jasno joj je da je on iz ovog ili onog razloga njena prečica za sigurnu propast ali ipak jurca ka njemu kao moljac na sveću. Možda moljac nema dovoljno pameti da zaključi šta će da mu se desi ali… I onda se pojavi čuvena dilema, da li da neustrašivo juriš gologuza međ’ pijane Turke ili glumiš smernu frajlu dok te u dubini duše pritiska i ne da ti da dišeš ono što zaista želiš da uradiš. Tu, praktično, pomoći nema. Anđeo ti sedi na jednom ramenu i u neverici vrti glavom dok ti šapuće ” Nećeš valjda?!?” dok se đavo sa drugog samozadovoljno smeška i dovikuje mu ” Ma pusti je samo još malo pa da vidiš kako će da se saplete ”.
Koliko čovek treba da bude mentalno jak pa da ima toliki stepen samokontrole da do besvesti izbegava ono što mu se čini neizbežnim? Koliko čovek treba da se poverava drugima u toj situaciji jer svima je lako da palamude šta bi na tvom mestu, jer, hej, i ti bi na tuđem mestu odmah znala šta treba, tj. ne treba ali ovo je ipak tvoje ludo srce. I tvoja prokleta glava koja ti dobacuje da će biti mnogo veća šteta ako je ne poslušaš. A ti zviždućeš u polutransu i praviš se da je ne čuješ, jer jednom se živi i ne bi da te starost pita gde ti je bila mladost (mada, ruku na srce, od ovakve muke nisu pošteđeni ni oni koji nisu u cvetu mladosti). Još kad se setiš onih motivacionih gluposti tipa ”Nema srećnih života, samo srećnih trenutaka”, ” Da li živiš ili samo dišeš?” ili možda onog najljigavijeg ”Život se ne meri brojem udaha i izdaha već trenucima kad ti oduzmu dah”, ti si na korak do propasti (o, da li?)?
I koje je kajanje stvarno veće – ono kad zbog straha ne uradiš ono što si iskonski želeo ili ono što si svesno uleteo u minsko polje, a bilo ti je jasno od starta da će da te više od jednog šrapnela potkači i da će oporavak biti dugotrajan i nadasve bolan? Na koliko grešaka jedna osoba ima pravo u toku života i zašto uopšte greškama smatramo ljude koji se zbog raznoraznih okolnosti ne uklapaju u koncept našeg života, a opet uspeju da naprave samo takvu zbrku u istom?
Šta god rešila, odluka je samo tvoja. I tvoja odgovornost. Nit’ si maloletna nit’ si maloumna. Šta god odlučila, ne okrivljuj druge za svoje postupke. U krajnjem slučaju, ne krivi ni sebe jer u tom trenutku ti si uradila ono što si smatrala da je najbolje. Ako uspeš da savladaš sebe, budi ponosna ali se ne okreći unazad, jer niko ne treba da gleda u prepreke koje je preskočio, umeju one da nemuštim jezikom vabe i nateraju da posumnjaš u svoju oduku. Skrenula si levo od Albukerkija i sad samo piči dalje. A ako ipak rešiš da ne gušiš svoja osećanja i probaš pa šta bude, čestitaj sebi na hrabrosti jer ni to svako ne ume. Ako ishod bude loš, barem znaš da si probala i da se nećeš do kraja života pitati kako li bi izgledalo da si za mrvu manje bila racionalna. I ne gledaj na to kao si na neki način pljunula na sebe ili kao na grešku već na dragoceno iskustvo koje bi moglo ubuduće da ti posluži ako (bolje reći kad) se ponovo nađeš u sličnoj situaciji. A i ko zna, život je krajnje nepredvidiv, a i Bog ume katkad da bude veliki šaljivdžija pa se cela priča završi pozitivno i po tebe i po onog ko ti se činio da je najtamniji vilajet.
