“Zalazak sunca uvek je lepši kada je nebo prošarano oblacima nepravilnih oblika, jer samo tako ono može da održi različite boje koje čine snove i stihove pesnika”, napisao je Paolo Koeljo u svojoj knjizi “Rukopis iz Akre” iz koje vam donosimo kratak odlomak…
Ljudi uvek kažu: „Važna je unutrašnja, a ne spoljašnja lepota.” Ništa nije toliko daleko od istine. Da je tako, zašto bi se cveće toliko trudilo da privuče pažnju pčela? Zašto bi se kapljice vode pretvorile u dugu kada se susretnu sa suncem? Zato što priroda žudi za lepotom i zadovoljna je tek onda kada je može slaviti. Spoljašnja lepota je vidljiv deo unutrašnje lepote. Pojavljuje se kroz svetlost koja svakome isijava iz očiju. Nije važno je li ta osoba loše odevena ili nije u skladu s opšteprihvaćenom idejom elegancije, ili se uopšte ne brine kako će zadiviti one oko sebe.
Tuđi sud
Lepota je prisutna u svemu stvorenom, ali opasnost leži u tome što smo mi kao ljudi, često udaljeni od božanske energije i zbog toga dopuštamo da nas zavede tuđi sud. Poričemo vlastitu lepotu jer je drugi ne mogu ili ne žele prepoznati. Umesto da prihvatimo sebe takve kakvi jesmo, pokušavamo imitirati ono što vidimo oko sebe. Težimo da budemo poput onih za koje svi kažu da su “lepi”. Ubrzo, naša duša slabi, naša volja se smanjuje, i sav naš potencijal da ulepšamo sviet nestaje. Prestajemo biti mesečina i postajemo lokva u kojoj se ona ogleda
Zaboravljamo da je svet onakav kakvim ga zamišljamo. Prestajemo da budemo mesečina i postajemo lokva u kojoj se ona ogleda. Sutradan će sunce da isuši tu vodu i neće ostati ni traga. A sve to samo zato što nam je neko nekada rekao: „Ti si ružan” ili „Ona je lepa.” Sa samo tri reči uspeli su nam oduzeti samopouzdanje koje smo posedovali. I postajemo ružni i ogorčeni.
Lepota ne počiva na jednakosti, već na različitosti
U tom trenutku, utehu pronalazimo u onome što nazivaju „mudrošću”, u gomili ideja koje su stvorili ljudi koji žele da definišu svet, umesto da poštuju tajnu života.
Ta mudrost sadrži nepotrebna pravila, norme i merila, čija je svrha da uspostave određen standard ponašanja.
Prema toj lažnoj mudrosti, ne bi trebalo da marimo za lepotu jer je ona površna i prolazna.
To nije istina. Sva bića stvorena pod suncem, od ptica do planina, od cveća do reka, odražavaju čudo stvaranja. Ukoliko se odupremo iskušenju da dopustimo drugima da određuju ko smo, tada ćemo, malo-pomalo, biti u stanju da zračimo svetlost sunca koje se nalazi u našoj duši.
Lepota ne počiva na jednakosti, već na različitosti
Ljubav nam u prolazu kaže: “Nikada te ranije nisam primetila.”
A naša duša odgovara: “Obrati više pažnje, jer ja sam ovde. Bio je potreban povetarac da skine prašinu s tvojih očiju, ali sada kada si me prepoznala, nemoj me ponovo napustiti, jer svi žude za lepotom.”
Ko može da zamisli žirafu bez dugog vrata ili kaktus bez bodlji? Nepravilni vrhovi planina koje nas okružuju su to što ih čini moćnima. Kada bi pokušali da ih učinimo jednakim, one više ne bi budile poštovanje u nama. Upravo ono što deluje nesavršeno, zadivljuje nas i privlači.
Kada vidimo cedar, nikada ne pomislimo: “Sve bi grane trebalo da mu budu jednake dužine.” Pomislimo: “Kako li je snažan.” Kada vidimo zmiju, nikada ne kažemo: “Ona gmiže po zemlji, dok ja koračam uzdignute glave.” Pomislimo: “Možda i jeste mala, ali koža joj je šarena, pokreti elegantni i moćnija je od mene.”
Ljubav traži originalno
Zalazak sunca je uvek lepši kada je nebo prošarano oblacima nepravilnih oblika, jer samo tako ono može odražavati različite boje koje čine snove i stihove pesnika.
Žalite one koji misle: “Ja nisam lep. Zbog toga Ljubav nije pokucala na moja vrata.” Zapravo, Ljubav je pokucala – ali kada su joj ljudi otvorili vrata, nisu bili spremni da je prime. Previše su se trudili da učine sebe lepšim, a zapravo su već bili dobri upravo takvi kakvi jesu.
