Nikad ne odustaj od svojih snova
Ovo se direktno nadovezuje na onu prvu “mudrost”. Činjenica da uprkos veliko trudu i zalaganju neki snovi nikako da se ostvare govori pre u prilog tome da možda treba sanjati drugačije.
Većina ljudi nije sposobna da napravi razliku između ostvarivog i neostvarivog, praktičnog i nepraktičnog, korisnog i beskorisnog. Osim toga, nekada se uporno držimo jednog sna, samo zato što su nam vidici suviše uski. Istina je da moramo sebi dopustiti da vidimo šire i da svoje granice pomeramo stalno. Tek tada naučiš da svaki san može biti podjednako vredan ili bezvredan u zavisnosti od hiljadu drugih faktora. Ukoliko kroz život budeš išao uporno jednom istom stazom, samo zato što želiš da ostvariš jedan san, propustićeš sve ostalo, propustićeš čitav život.
Kakve su ti misli, takav ti je život
Ovde je istina jedino to da različiti ljudi na različite načine gledaju i reaguju na životne okolnosti. Neko će dignuti ruku na sebe zbog nesrećne ljubavi, a neko će u raskidu kroz bol ipak videti šansu za nekim drugačijim životom i dopustiće da se u njomu rodi entuzijazam za onim novim i drugačijim što dolazi.
Činjenica da se osećaš loše i da imaš negativan stav takođe znači upravo to da ti u životu mnogo toga, blago rečeno, ne ide na ruku. To nije posledica tvojih misli. One su posledica lošeg života.
Niko se ne rađa sa negativnim mislima. Promenivši razmišljanje, ponavljajući da je sve OK ništa nećeš promeniti. Da bi se stvari menjale, potrebno je delanje koje zaista ostavlja posledice u realnosti. Nije dovoljna promena razmišljanja – ona samo dolazi kao posledica promene celokupnog životnog stila.
Osim toga, često zaboravljamo da mnogo toga i nije u našim rukama. Reći nekome da živi loše samo zato što misli loše, znači nabaciti mu odgovornost za mnoge stvari za koje ne može biti odgovoran (ratove, inflacije, nestašice, vremenske nepogode, epidemije, suše, poplave…)
Razmislite – da li je kriv onaj kome je kuća srušena u ratu, da li je kriv onaj ko se razboleo od raka, da li je kriv onaj ko je izgubio dete, da li je kriv samo onaj koga je partner napustio… da li se sve to desilo samo zato što nisu pozitivno razmišljali? Zaista? Da li je tek tako lako rešiti sve probleme u svetu – mislimo prijatne misli i pomolimo se? Da ne treba možda malo i raditi? Da nam, pored našeg znanja i rada ipak nije potrebno i malo sreće da bismo bili srećni?
