Evo šta je Zoran kesić želeo da nam prizna za sam kraj 2015. godine, prenosi cosmopolitan.rs
Ogrešio sam se o cigarete.
A drugovali smo godinama, delili dobro i zlo, patili kad nismo zajedno i radovali se svakom novom susretu.
Palili smo i žarili.
Pušio sam na straži, sa puškom u ruci pred zoru u snegom zavejanoj kasarni.
Pušio sam na krovu „Beograđanke“, pa dogoreli pikavac zavrljačio da pada 23 sprata, nadajući se – nekom će na glavu.
Pušio sam u sobi hotela „Park“ u Novom Sadu. Baš dosta. I pio od ranog jutra. I opet pušio. Pa onda pijan i napušen krenuo sa društvom prema Tvrđavi, a do koncerta Igija Popa beše ostalo još nekoliko sati.
Pušio sam na poslu, pušio na odmoru, pušio kad odem u inostranstvo, pušio sam na prvom sastanku, pušio posle seksa, pušio sam sa uživanjem posle dobre večere…
Nisam mogao da zamislim izlazak u grad, a da ne pušim. Na more sam mogao i bez peškira i bez obezbeđenog smeštaja, čak i bez devojke kojoj sam prethodno čvrsto obećao da ćemo ići zajedno na more, ali bez nekoliko bokseva cigareta nikako.
Pušio sam sa prijateljima koji puše.
I pušio sam sam.
A onda sam prestao.
Bez ikakvog plana i rešenosti da ostavim pušenje, bez ijedne pročitane rečenice u knjizi „Kako da ostavite pušenje“, bez elektronskih cigareta, bez žvakaćih guma sa ukusom nikotina, bez ovisničke krize. Bez problema.
Sećam se, baš sam prepušio i prepio na jednoj slavi. Razboleo se. Ležao u krevetu tri dana tokom kojih nisam mogao ni da pomislim na pušenje, a kamoli da zapalim.
Kad je bolest prošla, rekoh sebi „Gle, nisi već tri dana pušio, baš da vidim možeš li i četvrti da izdržiš“.
Posle nedelju dana počeo sam da se hvalim kako već nedelju dana ne pušim. Posle mesec dana takođe. Posle dva meseca sam već svima dosadio svojim hvaljenjem, pa sam prestao da se hvalim. I nastavio da ne pušim.
Uskoro će tačno tri godine kako nisam zapalio pljugu.
I drago mi je što ne robujem više duvanu. Što mi odeća, ako već mora da smrdi nakon izlaska u kafić ili klub, ne smrdi na moj, već na tuđ duvanski dim.
Drago mi je što mi prsti nisu žuti i smrdljivi, drago mi je što ne otresam prepunu pikslu u kantu za đubre misleći „Kako li sam uspeo sve ovo da popušim i na šta li mi sad pluća liče“…
