Vozim svakodnevno punih 15 godina, zbog prirode posla kojim se bavim a o kome sada ne bih jer nije bitno uopšte. Oduvek je u ovom ludom Beogradu bilo šašavih vozača, predrasuda i neznalica… Čini mi se nekako, da nikad nije bilo baš ovoliko tragično.
Vozim ja tako od kuće do posla – nekih 12 kilometara (relacija Vidikovac – Stari grad) svakog bogovetnog dana, nekada čak i svih sedam dana nedeljno, jer, i kad ne radim, često odem do grada iz nekog razloga. Uglavnom, zaista sam “kul” vozač, odvrnem muziku, pevam, i gledam svoja posla. Ne ugrožavam druge niti sebe. Ali, avaj!
U ovom ludom gradu gde se sve luđe živi, primećujem da određeni muškarci “baje”, koji najčešće voze “besna” kola, čim vide ženu za volanom, iako ta žena ništa nije uradila, oni sviraju!
Kapiram da su to seljaci neemancipovani. Kapiram i da su toliko ograničeni da ne vide dalje od svog skupocenog automobila od par stotina hiljada evra… Ipak – sram ih bilo, e pa dosta je!!!!
Smatram da toliko dobro poznajem Beograd da bih glat mogla da radim kao taksista, samo neću, ja sam jedna dama koja već ima posao od koga preživljava. Ozbiljno, čak i moji prijatelji često kada im hitno treba nešto zovu mene da im kažem kako najbrže da stignu do neke tačke. Zaista, 15 godina vozim svakog dana. Nije mi problem gradska vožnja, vožnja na otvorenom putu, vozila sam do Grčke, Crne Gore, Budimpešte… I nikada nisam imala nijedan problem. I onda meni, neki tamo majmun kao svira?! A ja stojim u koloni i čekam da se pomerim, kao i hiljadu drugih vozila. Ali eto, žensko sam, pa ko veli, da je malo unervozim. Čuj! Mene je našao?!
