Ali, jbg, za decu nam treba ona. Za nastavak vrste i časnog prezimena, treba nam žena. Jednome od nas, baš ova žena koja stoji ispred mene na plaži. Divna, hrabra, izdržljiva, nesebična žena.
Ona je, zbog deteta koje nosi, spremna dobiti dvadesetak kila, potpuno poremetiti hormonsku ravnotežu, cediti se na sve strane, urlati od bolova, iz vlastitog tela izbaciti novi život. Dakle, porod. Ni prvi niti drugi put nisam mogao shvatiti kako se mora osećati buduća mama kad počnu trudovi.
Zna da će biti sve jači, zna da nema nazad, zna da mora do kraja i zna da će joj bolovi zauvek ostati upisani u svesti. Zna svetica da će se znojiti, da će joj curiti mleko, da će rana posle porođaja boleti, jasno joj je da se ovaj ispit ne može odložiti za jesenji rok. Ne može. Sećam se onog zlokobnog zvuka monitora koji registruje trudove, hladnog lica sestre koja svako malo dolazi da vidi koliko je centimetara žena otvorena.
I da, sećam se da su često gledale mene, jer mi je krv od straha prestala teći prema žilama lica. Potpuno. Kao da neko zatvori neki ventil na vratu i skrene krv nazad prema stomaku.
Čuo sam povremeno svoj glas koji joj na uho šapuće da će sve biti ok, da ćemo imati dete, da sva muka ima smisla, da ćemo biti srećni. Kao da će joj to u tim stravičnim bolovima i svemu što je čeka, pomoći.
Znam da su mnogi filmovi pokušali dočarati trenutak kad to malo plavo telo izleti sestri u ruke. Novo stvorenje koje, došavši iz vode, prvi put pokušava udahnuti. I prvi put vidi čudo od ljudi i neonskog svetla koje mu probija male oči. Ne mogu zamisliti šta bi to malo toplo stvorenje prvo pomislilo nego: “Mili Bože, jel to krajnja destinacija ili idemo još negde?
Please, reci da je ovo drugo.” Na svu sreću ne zna malo zlato ništa o tome gde je rođen i što će sve u tom životu morati proći.
Pročitajte: Nju bi svaki muškarac poželeo i u dobru i u zlu! – Samo sa ovakvim devojkama oni misle ozbiljno
Naravno da je vera nešto potpuno lično i privatno, ali reći ću vam jedno. Siguran sam da je u trenucima kad žena rađa, kad svi u sobi čekaju prvi udah i plač, kad svi strepe hoće li sve biti u redu, kad čak i mamu na trenutak prestane da boli, siguran sam da je Bog tada najbliže. Tu, kraj te sestre.
Tu, leži pokraj te izmučene trudnice, kraj natečenog i krvavog tela drage i neustrašive žene koju će ta beba do kraja sveta zvati mamom. Voleo bih da mogu videti Boga koji s ovom trudnicom na plaži stoji do kolena u vodi, drži je na dlanu da se ne oklizne. Da zajedno dočekaju dan kad ona neće više biti samo žena.
Dan, kad će postati mama. Draga “moja” zgodna trudna ženo, tebi i malom stvorenju koje nosiš, želim zdravlje i veselje. Summitima usprkos. A tati? Molim te čoveče, nemoj više da misliš na sebe. Budi jak i nemoj nikada zaboraviti da ceniš i ljubiš majku tvog deteta. OK?
dubrovackidnevnik.hr / besnopile.rs
