Prvo razočarenje bila je spoznaja da dobar deo učesnika(ca), iako dugo u ovoj priči, ovu misiju obavlja, a da u nju i ne veruje. Šta više, stekao sam utisak da pojedini učesnici jedva čekaju da se i to završi, poberu svoje benefite poput dopune biografije, lepog puta do Beograda sa sve hotelskim smeštajem, egzotičnim jelovnikom i službenim dnevnicama.
Drugi utisak je da jedan značajan deo učesnika(ca), premda okićen referencama u ovom tematu, suštinski ne razlikuje pol i rod, te da ih skoro po pravilu pogrešno upotrebljava. Jedan od izlagača je, primetivši polnu strukturu učesnika(ca) konferencije, slavodobitno poentirao: „Vidim da ovde imamo podjednak broj muškaraca i žena, što govori da je rodna ravnopravnost maksimalno ispoštovana“. Dakle, kad bi na svetu postojao sličan broj žena i muškaraca, ceo svet bi bio rodno ravnopravan. Daljom dedukcijom zaključili bismo da od pamtiveka živimo u rodno ravnopravnom svetu.
E sad, sećam se da smo nedavno i u grupi imali diskusije koje su na liniji ovakvog razmišljanja, te ‘ajmo malo da razlučimo žito od kukolja. Vi, koji ovo već znate, preskočite sledećih par redova. Ostali udahnite, te bar pročitajte pre nego što krenete da prosipate vaše „urođeno znanje“ o svemu i svačemu, pa i o ovome. Naime, pol je stvar anatomije a rod uključuje i određena psihološka obeležja. Svaki muškarac i svaka žena imaju i feminine i maskuline karakteristike, kako u fizičkom tako i u psihološkom smislu. Koje se psihološke osobine mogu smatrati tipično muškim ili tipično ženskim više je stvar kulture i vremenske epohe nego stvar biologije. Takođe, razlike unutar obe grupe su veoma velike. Postoje naglašeno senzitivni muškarci i veoma neemotivne žene i obrnuto. Kad nijansiramo ništa nije crno i belo već nijansirano sivo. To da sive ima u 50 nijansi, to znaju i ovi(e) sa ,,urođenim znanjem”, mada to vezuju isključivo za onu *ebačku knjigu. A rodna ravnopravnost svakako ne znači prebrojavanje na osnovu anatomije, već pokušaj da neko ko je polno drugačije određen ni na koji način ne trpi posledice toga, niti da na osnovu toga ima određene ,,bogom dane” benefite. Toliko o tome.
Posle dva dana ‘vakih i ‘nakih diskusija, kad se reflektori i kamere pogasiše, učesnici se još više ogoliše. Od jedne dame, koja je dugo u ovoj priči, dobijam kompliment da je moje izlaganje bilo odlično, da je sjajno da jedan muškarac ima ovakve stavove, te da je suština da muškarci podrže ovu priču i da će to biti kraj problema u nerazumevanju rodne ravnopravnosti. Ovde, u stvari, čuči i suština onoga što htedoh napisati. Iskustvo, životno da se razumemo, pošto protokolarnog očigledno nemam dovoljno, me uči nečemu sasvim drugom. Naime, to što će se muškarci ,,prosvetliti” po ovom pitanju, neće nužno dovesti do ravnopravnijeg života žena u ovom, složićete se, ipak muškom svetu i to iz jednog, ali vrednog razloga. Najviše štete ženama koje se bore za ravnopravnost nanose, ne muškarci, već njihove ,,istopolnice”. Sećam se jedne životne epizode od pre desetak godina, kada je moja tadašnja komšinica silovana u parku ispred zgrade kada se vraćala iz noćnog izlaska. Naša, zajednička komšinica, koja je je l’te žensko, čak približnih godina kao i žrtva, istina nešto drugačije spoljašnjosti, a ispostaviće se i unutrašnjosti, mi je tu vest prenela sa: ,,Da l’ si ti video kako se ona oblači, pa šta je drugo mogla da očekuje!”, i nastavila: ,,Ja verujem da je i uživala, zna se šta devojka u kratkoj suknji traži noću!!!”
Ovakvih i sličnih primera, možda ne ovako drastičnih, je bezbroj. Džaba mi osuđujemo nemačkog muftiju koji je počinioce masovnih silovanja u novogodišnjoj noći u Kelnu, nazvao žrtvama(!!!) od strane ,,naparfemisanih žena koje su dobile samo ono što su tražile”, kad vaše komšinice, koleginice, rođake, to isto, ili slično misle. Mi, muškarci, koji se borimo protiv onih što im je kita rođenjem dodeljena a nisu je dostojni, ovde smo potpuno bespomoćni.
Autor: Milovan Subotić / direktnarec.rs
