Pa kako se to, majkumu, obično tako namesti? Nije da među ovim običnim nema ološa, al kad je nečija duša u tolikom kontrastu sa njegovim likom i telom, onda je to zaista jezivo.
Shvatiš da on ne izgovara fraze, niti se ponaša po kalupu, samo zato što ne mora da se trudi i nikad nije ni morao.
Ništa mi drugo ne pada na pamet nego poređenje sa decom bogataša – kad se rodiš u izobilju, ti nemaš osećaja za normalne ljude i njihove živote, ne znaš šta je svakodnevna borba, odrasteš bez sposobnosti empatije, sve gubi na vrednosti, ljude posmatraš kao stvari, jer se većina jeftino prodaje (barem je tebi sve jeftino)… Tu i tamo neko ispadne normalan, ali za to su valjda potrebni nadljudski napori i inteligencija.
Tako je valjda i sa lepotom. Ne kaže se džabe da je ona i blagoslov i prokletstvo. Od kad ti sećanje seže devojčice su padale u tvoje krilo, devojke trčale u hordama za tobom, žene padale na tvoj mali mig. Čovek se svede na najobičniju životinju. Konzumiraš druge kao meso. Vremenom i sam postaneš samo meso. Lepo meso bez duše. Potrošen kao i sve te žene koje trošiš.
Rafalnom paljbom hladnoće iz svog mehaničkog srca kosiš redove i redove žena koje ka tebi idu dušom, pune nadanja, topline i iskrenih emocija, beskrajno verujući da su pronašle priču svog postojanja u tvom pogledu… Jer je sve to dosadno, jer te smara. Ostao je samo još taj glupi seksualni nagon. On te još jedino raduje. Ideš u njegovo zadovoljenje kao bizon na pojilo. Uzmeš, ostaviš… Uđeš, izađeš, umreš… i gotovo.
Da li zaista više ne postoji ni jedan frajer… frajerčina sa dušom? Da li sam u pitanju samo ja, ili se ovo i vama dešava?
