Jednom se jedan mladić obratio mudracu za pomoć rekavši mu:
«Dolazim ti učitelju, jer se osećam tako bezvrednim da nemam volje ni za šta. Kažu mi da sam ni za šta, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako da se popravim? Šta mogu da učinim da me više cene?»
Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: “Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram da rešim svoj problem. Možda posle…” Malo je zastao i dodao: “Kad bi ti meni pomogao, brže bih to rešio i možda bih ti onda mogao pomoći.”
“V… vrlo rado, učitelju”, oklevao je mladić osećajući da je opet obezvređen i da su njegove potrebe zapostavljene.
“Dobro”, nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu leve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: “Uzmi konja koji je mapolju i odjaši do pijace. Želim da prodam ovaj prsten jer moram da vratim dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cenu i ne prihvataj manje od jednog zlatnika. Idi i što pre se vrati s tim novčićem.”
