Veruje se da zavidne i zlobne osobe mogu da se pretvaraju da se nečemu dive ili da nešto hvale, a u stvari žele sve suprotno od onoga što govore, pa tu svoju zlobu iskazuju zlim pogledom ili neiskrenim rečima, iz čega proizilazi urok.
Postoji verovanje duboko ukorenjeno u narodu da se zlo ne prenosi samo rečima, već i zlim ili ”urokljivim” pogledom.
Naime, veruje se da zavidne i zlobne osobe mogu da se pretvaraju da se nečemu dive ili da nešto hvale, a u stvari žele sve suprotno od onoga što govore, pa tu svoju zlobu iskazuju zlim pogledom ili neiskrenim rečima, iz čega proizilazi urok.
Najčešće ružni zavide lepima, siromasi bogatima, bolesni zdravima, nesrećni srećnima i eto mesta i posla urokljivim očima, pa se zato uroka plaše i deca i odrasli. Ali, ne mora neko da bude zloban pa da ima urokljive oči ili reči.
Prema narodnom verovanju u svakoj reči hvale i divljenja, u svakom umilnom ili u zlom pogledu krije se moć uroka. Čak se i danas, kada su kultura, nauka i tehnologija postigle veliki napredak, često može videti borba pojedinaca protiv uroka. Najčešće se to događa kada se neko hvali kako mu poslovi dobro idu, kada se neko nečemu divi, ili kada neko priča kako mu je porodica zdrava, onda on obično kucne u drvo i kaže: “Da ne čuje zlo!” ili kaže: “Pu, pu! Da ga ne ureknem.”
U drvo se kuca zato da zlo ne čuje reči hvale i zato da eventualni urok pređe ne drvo. Svi ovi rituali imaju za cilj da neutrališu jačinu urokljivog pogleda i urokljivih očiju i na taj način spreče urok.
Pored kuckanja, pljuckanja i ”čarobnih reči”, najbolji način za sprečavanje uroka su amajlije. Njihova glavna funkcija je da skrenu pogled urokljivih očiju, jer se one obično prvo zaustave ne nekom smešnom ili strašnom predmetu ili nekoj upadljivoj boji.
