Ne ponašaju se svi isto nakon teškog raskida. Neki se ne skidaju s telefona, pričaju sa bliskim ljudima, prevrću priču na sve moguće načine, nekima nije ni do priče ni do ljudi. Znate za onu izreku da “papir trpi sve”? Postoje i oni ljudi koji se late olovke i papira, i tako olakšaju dušu a ne opterećuju nikoga.
Ali, koliko je ova strategija efikasna, koliko nam pomaže da se nosimo sa gubitkom veze?
Skorija studija sa Villanova univerziteta pokazala je da pisanje dnevnika smanjuje emotivni stres povezan sa raskidom, i to kada pišemo u “narativu prihvatanja”. Šta to u stvari znači?
Ovakav narativ “obuhvata ideju da negativni životni događaji ili okolnosti mogu da budu značajne lekcije ili tačke u nečijem životu, što dalje može da rezultira pozitivnim ishodom,” pišu istraživači. Drugim rečima, pišemo priču o pretvaranju naše patnje (raskida) u pozitivno iskustvo, pišemo o tome zašto je to dobro.
Stručnjaci su otišli korak dalje i ispitivali one koji su skoro raskinuli. Pokušavali su da ustanove kakve veze ima pisanje dnevnika sa nekim kognitivnim procesima. Jedna osoba koja je pisala u “narativu prihvatanja” pisala je ovako: “Mnogo sam tužna što smo raskinuli, ali možda je to za naše dobro. Bolje mi je bez nekog ko nije dobar prema meni.” Ljudi kod kojih su se uključile i misaone promene koristili su reči kao što su “zato što”, “mislim”, i “treba”.
Ovakav narativ ne eliminiše emotivni stres ali olakšava da se sa njim nosimo.
Kako piše sajt Psychology Today: “Puko pisanje nije dovoljno da uzrokuje promenu niti da se raskid posmatra u više intelektualnom svetlu. To je u stvari menjanje sećanja na raskid, i uloge koju je raskid odigrao u nečijem životu, i otkrivanje nečeg dobro na kraju.”
Naravno, istraživanja su trajala samo četiri dana, šta se dešava nakon toga, to ne znamo. Stres i bol ne mogu se ukloniti, samo umanjiti. Možda možemo da naučimo kako da se nosimo sa tim. A to je dovoljno za početak, zar ne? Uvek možemo da prestanemo pisanje ukoliko nam ne pomogne.
Izvor: BIZLife
