Rađamo se slobodni. Nemamo ništa. Ni uspomene, ni sećanja, ni nadanja. Mi smo kao prazan list papira.
Kako život ide tako ispisujemo. Nešto mi, nešto sudbina. Naše reakcije na ta sudbinska uplitanja određuju ton naše priče. Ona je farbaju u sivu, ili ružičastu.
Niko ti ne kaže kako se živi i kako se oseća. Gledaš. Nešto radiš po ugledu na okruženje. Nekuda te usmere roditelji. Nekad želiš biti kao tvoji prijatelji. I sve je u redu dok to kako živiš i osećaš čini da se osećaš zadovoljnim. Dok smo deca, sve je vrlo prosto. Najčešće radimo ono što nam se radi i šta volimo da radimo. Jedemo (ili ne jedemo) šta nam se jede, iako to ponekad izluđuje naše roditelje. Igramo se sa onim igračkama koje nam se dopadaju. Spavamo kada nam se spava. Radujemo se onima vrednim radovanja. I uglavnom smo srećni. Spokojni i bezbrižni, piše Jelena Despot za lolamagazin.com.
Sa odrastanjem dolaze i komplikacije. Čovek nastoji da se uklopi u neke društvene okvire kako bi bio prihvaćen i kako bi osetio pripadnost. Pravi kompromise nauštrb želja svog bića. Ima i onih koji su svoje želje toliko utišali da ih više i ne čuju, te tako gaze kroz život u gomili kuda ih god ta gomila odnese i svejedno im je. Ne žele previše, ne očekuju ništa. Ne sanjaju.
Moderni čovek je danas toliko fokusiran na traženje sreće i unutrašnjeg mira, da je to postalo previše tužno. Joga, meditacija, life coachevi, ishrana, treninzi, wellnessi, spa centri, vežbe samokontrole, disanja, psiholozi i psihijatri. Sve su to lekovi koje koristimo da bismo zamazali posledice onoga što nas muče, dok problem i dalje ostaje. Mi ga ne vidimo. U trci za materijalnim, u trci za onim što mislimo da bi život trebao biti, a zaboravljamo onaj prazan list koji smo dobili na rođenju koji je bio samo naš da ga ispišemo kako želimo.
Ljudi se danas plaše biti drugačiji. Globalističko društvo u kojem živimo nam nameće novac kao imperativ. Ljudi trče za novcem, misle da je on garancija sreće i mira, a upravo je ta trka ono što stvara nemir. Na kraju dana nije važno. Na kraju meseca plata ne može nadoestiti prazninu koju osjeaš u grudima, nemir koji te kida. Na kraju dana novac ne može kupiti spokoj. Koja je uopšte poenta da provedeš svoj život radeći nešto što ne voliš i ne želiš i zbog čega se osećaš nesrećno pa kupuješ stvari zbog kojih misliš da ćeš se osećati bolje i umanjiti osećaj nezadovoljstva?!
Pojedine majke nakon porođaja žure na posao kako bi što pre mogle da rade, sačuvaju poslove, plate, iz brige da svom detetu obezbede novac i kako mu ništa ne bi falilo, a ne shvataju da je dečiji svet vrlo jednostavan i da mu najviše od svega trebaš ti.
Kada sam bila najviše tužna u životu, osmeh i spokoj nisu mogle da mi vrate stvari, već zagrljaj onih koje volim, i neka topla reč. Za mene sreća nikada nije bila proporcionalna količini novca koji imam, a imala sam i više i manje. Za mene se sreća uvek merila količinom mira u mojoj duši.
