2. Malo prljavštine neće ih ubiti
Nikada se nisam bojala bacila, ali sa novorođenčetom u kući ceo svet mi se činio kao džinovska petrijeva šolja. Sećam se kako sam gurala kolica kroz park i sa užasom gledala kako se slinavo dete naginje nad moje dragoceno čedo i kašlje. Promrmljala sam “ćao” ali u glavi sam zamišljala kako ga lansiram preko celog parka jer mojoj ćerki prenosi tuberkulozu. Moju mamu je takođe iznenadilo što toliko često kupamo bebu. “To je njena rutina” povikala sam.
A ipak, utvrđeno je da odgajanje bebe u previše čistom okruženju ugrožava razvoj njenog imuniteta. Budući da ionako mrzim čišćenje, ovo mi je dobrodošlo. Osim toga, jurenje za mojom umornom i mokrom bebom svake večeri posle kupanja, kako bih je umotala u džak za spavanje specijalno dizajniran da umanjuje opasnost od sindroma smrti novorođenčeta, da bih zatim prala podove paročistačem, nije ni blizu zabavno kao kad je jednostavno pustim da žvaće rolnu wc papira. Dobra, nesterilna zabava.
3. Internet ne postoji
Nemoguće je da se ne osvrnem na prethodnu godinu i ne pokušam da zamislim kako bi sve izgledalo da sam se manje opterećivala. Za to je delimično bila kriva moja narav, a delimično pritisak na moderne roditelje, naročito majke, da budu savršene. Ali, šta da sam odolela potrebi da tragam po internetu za studijama o svim načinima na koji bebina lobanja može nepravilno da sraste? (Priznajem da sam zapravo probudila muža da mu pokažem fotografiju bebine glave koju sam slikala iz ptičje perspektive). Pretpostavljam da je jedan od razloga zašto ljudi imaju drugo dete to što imaju šansu da sve to urade ponovo, ali ovaj put bez neuroze.
Takođe, pitam se da li je onaj ko je smislio termin “helikopter roditelj” bio samo posmatrač ili, poput mene, neko ko je gutao sve knjige za roditelje koje su objavljene od industrijske revolucije naovamo, pre nego što je shvatio da je najgora stvar koju dobronameran i brižan roditelj može da uradi – da neprestano nadzire dete. Moja majka je pretpostavljala da će sve biti OK i tako se ponašala, dok ja stalno pokušavam da predupredim najgore zamislive ishode.
Da li bi prethodne generacije bile tako spokojne da su imale internet? Ko zna. Ono što znam jeste da, ako smo vođeni strahom od neuspeha i strahom uopšte, dovodimo decu u opasnost da ne nauče da se brinu o sebi.
I tako, dok se naoružavam za drugu godinu, odlučna sam da budem opuštenija. Da uživam u iskustvu. Da verujem da će sve biti u redu i prestanem da predviđam sve moguće načine na koje mogu da zabrljam. Mislim da mi polazi za rukom. A čujem i da je sa dvogodišnjacima super lako.”
Tejlor Glen je američka komičarka, pisac i bivši psihoterapeut.
detinjarije.com
