Čitav jedan vek pre nego što je na odeću počelo da se gleda kao na produžetak našeg identiteta, davno pre nego što je na scenu stupila filozofija odevanja koja je zalazila u emotivnu i duhovnu dimenziju garderobe koju nosimo, poznata spisateljica Virdžinija Vulf pisala je o činjenici da je odeća davno prevazišla svoju primarnu ulogu – da nas zaštiti i utopli.
“Odeća menja naš pogled na svet i način na koji svet vidi nas. Mnogo toga govori u prilog činjenici da odeća sve više nosi nas, nego što mi nosimo nju. Mi je možda pravimo po kalupu naših ruku i grudi, ali ona oblikuje naše srce, mozak i jezik po svom nahođenju” – pisala je ona.
Iako se sama odevala tako da se njen izbor detalja za mnoge graničio sa neukusom (čuvene su njene narandžaste vunene čarape), Virdžiniju je odeća veoma zanimala kao fenomen. Ona je više bila zainteresovana za simboličku dimenziju garderobe koju nosimo, nego njenu estetsku vrednost. Prvenstveno ju je zanimala moć odeće da promeni onog ko je nosi.
Tako je godinama pre nego što se uopšte pojavila reč “trans-seksualnost” ona istraživala mogućnost da putem odeće iskusimo kako izgleda biti osoba drugog pola. Odeća je bila njeno sredstvo poništavanja granica među polovima i oruđe za zauzimanje drugačijeg identiteta.
“Odelo je simbol nečega skrivenog duboko ispod površine. Koliko god da se polovi međusobno razlikuju, oni se u suštini prepliću. U svakom ljudskom biću događa se jedna suštinska oscilacija od jednog do drugog pola. Često je jedino odeća ta koja uspeva da nas definiše kao žene ili muškarce, dok negde ispod površine istinski pol osobe ostaje sakriven i može biti sasvim suprotan onome što se vidi na površini.”
