Kako prepoznati ko je srećan čovek i s njim se družiti i kako izbegavati da vas baksuz sredi u životu
U mom tumaranju kroz život primetio sam jedan fenomen koji mi je ostao čudan i zagonetan do dana današnjeg.
Naime, mnoštvo je raznih ljudi i ćudi, vera i rasa, karaktera i pameti, ali postoje dva tipa ljudi koji su mi skrenuli pažnju na svoje postojanje, i čije delovanje na okolinu brižljivo posmatram.
To su ljudi koji sreću drugima dele, naturalni srećkovići i oni koji dele nesreću, baksuzi.
Dugo sam posmatrao tu jedinstvenu pojavu i kroz glavu mi je prolazilo puno pitanja, radio sam puno analiza, što psiholoških, što metafizičkih, fizičkih i emotivnih. Naravno, ništa nisam posebno otkrio, a ni shvatio, jer je to pitanje usuda, kome šta Bog udeli na rođenju, ko u to veruje, ili je pitanje uma i izbora šta čovek misli i u šta vjeruje. Iako nisam ništa shvatio, jer je moj um uzak i pored svih proširenja memorije i dodatne opreme koju sam u nj ugradio, ipak sam izvukao neke zaključke, koje slobodno delim s publikom, a oni glase:
„Druži se sa srećkovićem, beži što dalje od baksuza, jer su njihova stanja prenosiva, kao male boginje.“
I ako me pitate da vam objasnim kako prepoznati ta dva tipa ljudi, ko je srećković, a ko baksuz, reći ću vam da vam treba puno opservacije na zadatu temu jer njihove osobine nisu tako vidljive na prvi pogled, barem kada se radi o srećkovićima, dok emitere nesreće i zlobe odmah prepoznate, oni su baksuzi za same sebe i za okolinu, večni komplikatori, izazivači nesreća, problema, kvarova.
O srećnicima i srećkovićima – srećan čovek je …
Srećan čovek – srećnik o kome govorim ne mora biti oličenje sreće za svoju okolinu, i najčešće ih okolina ne vidi kao posebno srećne ljude. Ali oni emituju oko sebe neku pozitivnu energiju, imaju neku vrstu blagodati koja stvari i ljude oživljava, koji donose lepe promjene, koji pokreću umrtvljene stvari, iako oni sami mogu biti i pasivni i kenjkavi i melanholični, ali nose neku zlatnu auru oko sebe. Srećni ljudi su centar dobrih događanja. Oni usrećuju svet svojim postojanjem, hteli oni ili ne, svet dobrih vibracija ide s njima.
Srećnici mahom nisu pametni, umni ili načitani ljudi, ali mogu i to da budu, ako podetinje u skromnosti uma svog. Ima izreka da „Mudrost rađa žalost“, tako da velika većina svetskih mudraca ne spada u ovu kategoriju. Pogotovo malo srećnika ima među tvrdim intelektualcima koji ozbiljno promišljaju život, jer što više promišljaš i uviđaš život, on ti je sve turobniji. Srećnici na koje mislim, oni su uglavnom jednostavni, prosti do prosto prošireni ljudi, bez puno briga, mahom iskreni i banalni. Prava deca sreće. I naravno, daleko od zanesenjaka dece cveća.
Suština njihovog života i delovanja na okolinu je što oni na neki magičan način privlače sreću za sebe i ostale svojim mišljenjem i jednostavnim životom. Priznajem, srećan čovek nekada više privlači dobrobit za druge nego za sebe. I to ne radi zato što to hoće, nego zato što se to spontano događa, jer im je takva svest i ponašanje. Za njih se s razlogom kaže: „Hvala ti što postojiš, srećni čoveče“.
To sam uvideo u nekim partnerstvima, grupama i organizacijama, gde se jednostavno prepozna da osoba, srećan čovek sudbine, koja se po svojim spoljnim kvalitetima ne ističe, zapravo drži celu organizaciju na okupu i unapređuje je. Njenim odlaskom sve se ruinira. Kao da osoba ima neku eteričnu energiju koja nas čuva od napredovanja zlih i pokvarenih, pa nas ta blagodat štiti. Kada takva osoba ode, ili je nepronicljivi i nazovi pametni oteraju, jer misle da manje vredi, dolazi vladavina baksuza.
Srećnici su jako retka vrsta ljudi i kada ih nađete i prepoznate, čuvajte ih po svaku cenu.
