U međuvremenu, naš život se pretvori u duboku emocionalnu tragediju, začarani krug iz koga ne vidimo izlaza. Prepuštamo se plimi života da nas nosi onako, bez cilja, a zapravo očekujemo da će partner jednog dana izvući čarobni štapić i reći da napušta svoju porodicu kako bi bio s nama.
Ako povučemo paralelu, možemo zaključiti da partnerov boravak u bajci u kojoj ne postoje problemi, zapravo oslikava nas i našu nesposobnost da se nosimo sa životom, dok negde unutar sebe očekujemo da će emocionalno nedosupni otac u partnerovom obliku konačno da nas prihvati i pokaže svoju ljubav. Što smo sebičniji i menjamo kurs ne bismo li ga pridobili samo za sebe, razvijamo sve snažniji osećaj da on pripada svojoj zakonitoj ženi i da nikada neće pripadati nama. Dakle, razvijanjem negativnih namera i emocija, stvaramo sve dublji jaz unutar sebe, postajemo nesrećniji i sve više osećamo nepostojanje u odnosu na partnera. Nepostojanje korespondira s pojmom smrti i uništenja i sve dok ne dozvolimo da ljubav preuzme komandu u našem životu, sve ćemo više tonuti u patnju i samouništenje.
Jedino nas, dakle, ljubav može oživeti i vratiti među žive i tako ukloniti patnju. Ljubav koju ovaj put moramo pronaći u sebi, jer tamo nas oduvek čeka. Naš partner je oličenje nas samih i slaba karika naše ličnosti i zato moramo da radimo na sebi kako bismo spoznali odakle izviru te slabosti i jedino što možemo učiniti je da bezuslovno prihvatimo sebe. To, naravno, ne znači da odmah moramo odbaciti svog zauzetog partnera, ali kada uđemo u taj proces samoprihvatanja i pronađemo ljubav u sebi, mi ćemo taj odnos promatrati kroz drugačiju dimenziju i shvatićemo da je on samo imao nezahvalnu ulogu da nas povede na put samospoznaje.
U knjizi “Plan vaše duše” su takve relacije opisane kao prenatalni ugovori koje dve duše sklapaju iz ljubavi kako bi pomogle jedna drugoj u svojoj fizičkoj inkarnaciji da spoznaju put ljubavi. To je zapravo buđenje sećanja na ljubav koju imamo u sebi. Sa određene vremenske distance patnja počne da se čini bespotrebnom, ali nam u određenom trenutku našeg životnog puta to iskustvo treba, međutim, ne smemo zaboraviti da su sve duše koje nas uče značajnim lekcijama tu iz čiste ljubavi. To su naše bliske duše i treba da im podarimo nesebičnu i bezuslovnu ljubav, jednostavno, da ih volimo bez obzira da li su u ovom trenutku pored nas ili su kilometrima daleko, da li ćemo ih više ikada videti i sl., život je igra i svima imamo svoje uloge, zato ništa ne treba doživljavati suviše ozbiljno niti tragično.
Život nema reprizu već samo premijeru koja se upravo događa sada u ovom trenutku i zato svaki trenutak koji ne proživimo u ljubavi predstavlja bespovratan gubitak.
