“Leptirići u stomaku” se danas smatraju za klasičan simptom zaljubljenosti i ljubavi. Međutim, mnogi se u dužim vezama silno razočaraju kad ovi leptirići nestanu.
To je navelo jednu korisnicu Tublr-a da opiše kako izgleda njena veza nakon 5 godina. U svojoj poruci, ona savršeno opisuje kako zajednički život transformiše ljubav.
Poruku vam prenosimo u celosti:
Ima već 5 godina kako sam u vezi. Svakoga dana viđam na društvenim mrežama statuse o tome kako biti u vezi sa čovekom tvog života znači imati leptiriće u stomaku stalno. Mnogi ljudi veruju da je ljubav prava samo ako vam svaki put kad ta osoba uđe u prostoriju srce brže zakuca, ako se svako veče mazite, provodite vreme isprepletani u krevetu i spavate zagrljeni svaku noć.
Mogu vam reći da to uopšte nije tako. Barem ne za mene…
Čim počnete da živite zajedno, leptirići nestaju. Srce vam više ne ubrzava svaki put kada ugledate njega. Umesto toga, sve se smiruje. Kada ste u istoj prostoriji sa njim, osećate se smireno i sigurno. Kada se sa njime mazite, vaše srce sporo kuca, a zvuk njegovog disanja vas teši i uspavljuje. Više niste na rolerkosteru osećanja, već ste kod kuće.
Ne spavate više zagrljeni i isprepletanih udova. Umesto toga spavate udobno jedno kraj drugog, vrlo često okrenuti na suprotne strane. Ipak, svake večeri uhvatite sebe kako se gnjezdite blizu njegove ruke, ili mu pomazite kosu dok spava. Ima noći kada moj usnuli dečko kroz san pruži ruku ka mojoj strani kreveta, ili me samo privuče k sebi kao što bi dete privuklo plišanu igračku. Ja sam sada njegova uteha, sigurnost i mir.
U ranu zoru, kada je čitav svet sumoran i pospan, ugnjezdim se u njegove grudi, udahnem njegov miris pre nego što ponovo odlutam u snove.
Poljupci nisu više tako strastveni i romantični kao nekada. Ali sada ih je više. Tu su hladni poljupci od sladoleda, lepljivi poljupci od marmelade tokom doručka. Tu su i “idem na posao” poljupci i “još samo jedna pusa za put” poljupci. Tu su pospani jutarnji poljupci koji vas bude bolje od svakog alarma. Ima li lepšeg načina da se započne dan od usana na usnama?
Tu su još poljupci za laku noć, poljupci koji kažu “drago mi je što baš tebe ljubim, a ne nekog drugog”, ili “kako si ti divan sa životinjama”. Tu su i kratki cmokovi u samoposluzi između rafova. Kada je sve oko vas užurbano i glasno, naginjete se jedno ka drugome, tražite se, pronalazite jedno drugo. Kada umesto da cenite svoju slobodu i njemu dajete njegovu slobodu i prostor, vi zajedno bivate slobodni jedno sa drugim i najlepše vam je kad se jedno uz drugo pripijete i premostite zagrljajem prostor koji vas razdvaja.
Ne šaljete više poruke u kojima izjavljujete ili potvrđujete svoju ljubav jedno drugome svaki čas. Ljubav se sada podrazumeva. Od romantičnih izliva ljubavi sada ste uznapredovali na nivo internih šala vezanih za život koji zajedno gradite. Razmenjujete međusobno poglede čuđenja, negodovanja, oduševljenja u javnosti – imate vaš mali svet naspram onog spoljašnjeg.
Veza nije bajka. Nije vatromet i fanfare. Barem to prestaje da bude nakon početka.
Umesto toga, veza je tihi ritam ljubavi i brige. Ona nije vatra koja prži u tvojoj duši, već plamičak koji te greje dok udobno smešten toneš u san.
I ja to volim.
