Moj tata je naručio predivan sto od trešnjinog drveta za našu novu trpezariju. Iste sekunde kada su ga majstori raspakovali, moja sestra je ugrizla ćošak stola. Dan danas naši roditelji čuvaju taj sto sa otiskom dečijih zubića na njemu.
Sećam se da me je sestra jednom pitala “Jel oćeš da vidiš kako ubacujem šibicu u onu kantu?”. Iako sam je izignorisala, ona je to ipak uradila… i spalila je celu kuću! Kada je otac video da nam kuća gori, brzo je utrčao u kuhinju da iznese plinsku bocu napolje, kako bi sprečio eksploziju. Tom prilikom je zadobio ozbiljne opekotine po rukama. Godinama je za požar optuživao komšije pušače, verujući da je njihov pikavac uzrokovao požar. Tek 20 godina kasnije smo mu priznali ko je pravi krivac.
Moje oko – požalio se jedan tata. Kada je moja ćerkica imala samo 6 meseci, sedela mi je u krilu i igrala se sa nekom igračkom. Odjednom se jako uznemirila i počela da mlatara rukama. Slučajno mi je nabila nokat u oko. Nakon tri operacije, još uvek slabo vidim na to oko, a zenica mi je više jajasta, nego okruglog oblika. Ipak joj ništa o tome neću reći sve dok ne odraste i to isključivo ako me sama bude nešto pitala. Ne želim da živi sa osećajem krivice zbog nečega što se desilo sasvim slučajno.
Moj komšija radi u juvelirnici i često je tokom godina svojoj ženi poklanjao dijamantski nakit. Jednoga dana njegova žena je raširila po kupatilu sve komade nakita kako bi ih očistila. Njihova malena ćerka je videla šta mama radi i rešila je da joj pomogne. Sav nakit je ubacila u WC šolju da ga opere i pustila vodu… Prosto da čovek poželi da radi kao čistač kanalizacije.
A da li su vama deca nešto skoro uništila?
