Da li je za ovo sama kriva zbog toga što forsira svoju neumornu potragu umesto da se na trenutak opusti i vidi šta će onda biti. Možda, kao što to kaže jedna stara poslovica, svako od nas zaista ima tačno određen broj koraka koje u životu moramo preći, a srodna duša nas čeka na nekom 15-om, 17-om, 228-om i džaba je tražimo na 12-om, 14-om ili 200-tom.
I još nešto, postoji li mogućnost da ste svoju dušu možda već pronašli, ali da je niste prepoznali? Ili još gore – da ste mislili da ste je pronašli, da bi se nakon silnih godina jednog jutra ispostavilo da ste se probudili kraj apsolutnog stranca? Da li u takvu situaciju dolaze baš ljudi poput naše drugarice, ljudi toliko zavisni od ljubavi, spremni da zbog malo bilo kakve rizikuju onu pravu?
Na kraju, naš stav je da ljubav treba učiti. I to učiti u svim svojim oblicima. Ljubav nije samo jedna. Može se voleti brat, mogu se voleti roditelji, mogu se voleti drugovi, komšije, priroda, životinje, ma sve se može voleti. Onog trenutka kad naučiš istinski da voliš, naučićeš da budeš nesebičan i da je ljubav koliko primanje toliko, pa možda i duplo više davanje. Kada savladaš tu veštinu bićeš spreman i da upoznaš svoju srodnu dušu, iz jednostavnog razloga što će ti tada svaka duša biti srodna – znaćeš da je ceniš i po vrlinama, ali i manama.
Ljubav se baš kao i sve ostalo mora učiti. I zato nemoj da se sekiraš što ideš iz veze u vezu ne nalazeći je, jer upravo tako, učeći se na greškama, pronalaziš znakove koji će te sigurno odvesti do nje. I tada će se desiti taj KLIK, ali za njega neće biti odgovoran kosmos već ti sam. Baš i ako do klika ne dođe.. U tom slučaju POČNI DA UČIŠ! Ili si zaboravio da smo kosmos eliminisali kao pomoć prijatelja…?
muskimagazin.com
