Jedna devojka pokušala je da nađe posao u prestonici Srbije, a ovo je njeno iskustvo.
Ok, razumem situaciju u zemji – kriza je, posla nema, plate su male, konkurencija velika, ali POBOGU, da li je uopšte humano i čovečno nuditi BIZARNO MALE plate i očekivati da se zaposleni pritom “ubijaju” od rada? U kakvom mi to paralelnom univerzumu živimo, kada smo prihvatli ideju da je 30.000 solidna zarada?
Odmah na početku da napomenem da je svako slovo ovog teksta zaista proživljeno. Ne, nisam ovo čula od Žike, Mike ili Pere; ovo sam zaista doživela i pokušavam da se “opasuljim” već mesecima. Međutim, ne ide mi – jer mi se iznova događaju jednako “čudnovate” situacije, jednako besmisleni razgovori za posao i jednako “bezobrazne” ponude.
Bezobrazne jer kako drugačije nazvati ideju da radniku predložite 8 sati dnevno za 15.000 dinara? Kako nazvati ponudu da radite 10 sati dnevno u najgorem mogućem terminu (10:00 – 20:00) šest dana u nedelji za ČAK 25.000 dinara. I prijavu, mo’š misliti.
Napunila sam 28 godina, lepo izgledam, govorim engleski, imam fakultetsku diplomu, pristojna sam i ljubazna, sposobna i vredna. Radim već šest godina, nažalost ne u struci niti neke “reprezentativne” poslove. Ali od nečega mora da se živi.
Poslednji u nizu poslova “izgubila” sam pre tri meseca. Da budem precizna – dala sam otkaz. Reč je o poslu u luksuznom butiku u centru grada, gde je kap prolila čašu kada je vlasnica rešila da svima smanji platu za 5.000 dinara, a pritom je na to dodala i 10 odsto manje zbog nekakvih neočišćenih stepenika. Njena parola? “Ko neće da radi, vrata su mu otvorena, jer uvek ima onih koji hoće, i to za manje pare!”
Međutim, ono što je zapravo potresno što je ona samo jedna od 95 odsto poslodavaca čija je parola apsolutna ista. Sami smo krivi, odgovorno tvrdim! Sve dok je na stotine hilajde onih koji trče da rade za 20.000 dinara, toliko će nam i nuditi.
