Vođene tom činjenicom, sve njihove postupke smo ili uzimale sa rezervom ili jednostavno pripisivale toj njihovoj “urođenoj” mani. Nisam ni ja ništa drugačija (kud svi, tu i mali Mujo).
Predstavila sam se drugima kao neljubomorna devojka, koja uživa u životu, dobrom društvu i lepom danu, bez bespotrebnog nerviranja. Sve je to super, ali onda uhvatim sebe kako grizem usnu, vrtim telefon po rukama, cupkam nogom i mislim se u sebi: “Svinjo jedna muška, telefon služi da bi se na njega javio, nekad”! I nije to zato što sam ja ljubomorna i sumnjam da mu je nešto preče od mene, već zato što mi nedostaje.
Budim se, rano je ujutru (čitaj: tri sata ujutru). Prespavala sam ceo dan, jer u poslednje vreme osećam se kao luda iz cirkusa: žongliram posao u noćnoj smeni, fakultet pre podne, učenje posle podne, dva sata sna i posao opet. I u svemu tome pokušavam da nađem vremena za njega. Možda sam sebična. Možda mu to vreme ni ne odgovara.
Sedim na krevetu, uzimam telefon i tu me čekaju tri propuštena poziva (nijedan od njega) i pet poruka (ne biste verovali koliko mt:s misli na mene), među kojima vidim:
“Samo da ti kažem da mislim o tebi”, sa emotikonom-poljupcem.
Nerasanjena i nervozna što se nismo čuli ceo dan, više drsko nego obradovano, odgovaram sa kratkim: “Nadam se”. Kasno je (ili rano), tako da ni ne mislim da će mi odgovoriti odmah, a ja ću se u međuvremenu, dok se ne javi, iživljavati na poslu nad ljudima koji nisu ni krivi. Odlazim do kupatila da se sredim za posao (kako ne bih zakasnila danas, za promenu). Na pola puta čujem da mi telefon zvoni negde među čaršavima. Bacam se na krevet, pokušavajući da ga nađem.
– Halo!
– Hej, mačko. Šta radiš?
Ne moram ni da proverim ko je, to “mačko” ga već odaje.
– Hej. Spavala sam do sada. Mislim na tebe. Nedostajao si mi danas, tj. juče. Ti?
– Nije me bilo ceo dan, znam. Kad si slobodna da se vidimo?
