U 13. veku, persijski pesnik Rumi napisao je: “Rana je mesto gde Svetlost ulazi u tebe”.
Više od 800 godina kasnije, to nastavlja da nas podseća zašto slomljeno srce može biti korak prema ljubavi koja čini da se osećamo celovito, čisto i da budemo puni nade.
Ovo ne znači da nas ljubav ne može povrediti. Ljubav može biti izuzetno bolna. Malo stvari je gore od davanja celog srca nekome, samo da bi otkrili da ta osoba ne može da da čak ni deo svog.
Mi smo tako izgubljeni u ljubavi da zanemarujemo znakove upozorenja nadolazeće katastrofe i na kraju se slomimo i raspemo u bezbroj komada.
To se događa i najboljima od nas. Zbog ljubavi pogrešno odaberemo osobu koja nije prikladna za nas.
To činimo jer imamo toliko toga da damo, ali mi nismo naučili lekcije koje će nas učiniti spremnima za tu pravu osobu.
Najvrednije lekcije su gotovo uvek najgore, a lekcije koje naučimo iz ljubavi koja je otišla ukrivo mogu biti najgore i najbolnije od svega.
Stoga, možda one greške koje napravimo zapravo nisu greške, piše Higher perspectives a prenosi Atma. Možda je to jedini način na koji možemo da naučimo kako da volimo, zašto smo bili povređeni i ko je dobar ili loš za nas.
Ako to zaista tako funkcioniše, možda ta greška – ta poteškoća, ta naizgled iracionalna želja da ostanemo u toksičnoj vezi – uopšte nije greška. To je prirodni tok stvari.
To je način na koji shvatamo da je nešto dobro jer smo videli loše. Prošli smo proces nastojanja da pogrešnu stvar učinimo ispravnom, tako da znamo razliku kad naiđemo na ono pravo.
Naravno, to što znamo sve ovo, ne olakšava nam situaciju. Isceljenje je dug proces koji zahteva svu energiju i odlučnost koju možemo da skupimo.
Treba odlučiti iznova i iznova otpuštati i znati da nas ono što nas ne ubije čini jačima.
I čini nas jačima. Potrebno je puno snage da shvatimo da možemo voleti nekoga, ali još uvek možemo ustati i otići, jer nam je namenjeno nešto bolje.
Potrebno je hrabrosti da odaberemo isceljenje, jer ona zaista prava osoba zaslužuje nas u najboljem mogućem izdanju.
To je dug put, ali na kraju je prava ljubav ona koja je opuštena, ohrabrujuća i bez drame. To nam pokazuje zašto smo prošli kroz sve te teške situacije i voleli sve one pogrešne ljude.
Sve to što je bilo tako bolno u to vreme, stvorilo je put kojim smo morali da prođemo. To nas je dovelo do te duboke ljubavi koja čini suprotno od toga da uzrokuje bol – ona izvlači najbolje iz nas.
