Posle toga preko glave prebacim jedan belutak, pa sve tako do tri puta, dok ne isfrljam sve one beluce. Pa se posle okupljem cela, ispljuskam se pošteno u one ladne vode, pa ajd’ u krevet.
Kad bilo ujutru – ONO NIŠTA!
Iziđem ja na put, prošvrljam do ćuprije, sve mislim ću ga skobim negde, al’ oćeš ovu moju: nema nigde nikoga!
Mislim se: e pa Žiko, nabošćeš me, pa kad-tad, al’ te neću ostavim!
Još istu noć otidem ja jopet kod brvna pa ponovim sve ono od prošli put, sve tako gola i razvezane kose.
Čim sam to završila, a ja odma na drugu radnju. Odprilike do dva sata treba da obiđem tri kladenca sa koje otiče čista voda. Tako, u jedan krčag el flašu pomešam vodu s ta tri kladenca, pa posle pred zoru dođem kog nekoga gnjezda sa malim tičićima. To sam u toku videla morala da nađem, el sad idem direkno tamo. S tom pomešanom vodom počnem da prskam one tičiće u gnjezdu i jako pričam, da se ori cela šuma: KAKO SE VAŠA MAJKA OKO VAS VILA, TAKO SE I ŽIKA PERSIN OKO MEN’ I MOJE DUŠE VIO. KOD MEN’ UVEK DOŠO, NIKAD DRUGU NE PRONAŠO!
Čim sam i ovu radnju obavila, a ja ka šta me Bog dao, ne bi lenja, nego ajd’ i na treću, dok još ima lečke vreme do svanuća. Treba da prođem pokraj groblja, pa me čisto vata stra, ali kad se mora… Stignem ja, tako, baš u svanuće, na groblje i odma, ka bez duše, izvadim klješte iz kese i pravo kod jednoga krsta.
Odjedanput dunu neki vetar! – dal vetar, el kuj moj, ne bi znala. I tako uvati me neki ladan stra, pa sam se stegla od ladnoće i od ove moje čudesija! Ali u tom strau ja radim moj poslo, pa makar crkla na mestu! Onem klještama vadim jedan jekser iz krsta, pa iz flaše što sam je ponela, sipljem vodu niz taj klin, a sve to preko glave onog mrtvaca, i pričam: O MOJ BRATE NEZNANI, KAKO JA TEB’ NE ZNAM TAKO I ŽIKA PERSIN NE ZNAO ZA DRUGU, OSIM ZA MEN’! Pa vrnem onaj jekser u ruku i opet reknem: KAD BUDE OVA JEKSER NATRAG KRENUO, TAD SE I ŽIKA ZA DRUGOM OKRENUO!
Kako ja ovo izgovori i kako zakorači da prejašim ona grob i pođem kući – zviznu neka oluja ka bič, pa sve oko moe glave. Poče i da se razdanjue, al’ nema živa duša da vičem u pomoć. Iskobeljam se ja nekako, zlo i nevoljno do ivice groblja pa se premetnem u jedno livače, sve mislim ću se osvestim i će me mane ona oluja i ono sviranje. Kad ono oćeš mojega! Podigli se bre đavoli kolko i zemlja drži, pa svi uglas viču, deru se, kreče, mjauču, kukumavče, vrište i pcuju me u dupe i ono pokraj dupeta. Kad se dovuko do prve kuće, tu kod Slave, zalaja kuče i u isto vreme izađe sunce, i u taj ma’ prestade ova jurnjava i pcovanje!
A kod kuće – svi se digli i traže men’, a ja i ispričam da me celu noć boleo koram i grbina, pa nisam mogla da spavam nego sam ladila čelo na kladencu. Niki me za to više nije ni pitao.
AL’ DA VIDIŠ SAD ČUDO!
Čim zađe sunce i poče da se smračinje, ka kroz san ču onu vrevu i onu galamu od noćas. Ja odma vido šta će da bude, pa kažem mojima: zabole me jopet koram i podgrudi, pa ću malke da prilegnem u moe sobe dok vi zgotvite večeru.
Kako se ja zavuko pod ponjavu, ona uka i buka stiže u avliju, a neki bradati, čupavi i dlakavi do pojasa otvoriše vrata i uđoše kod men u sobu. Jedan od nji mi kaže da odma iziđem u avliju, traži me, kaže, Žika Persin koga sam zvala celu noć i molila se đavolima da ga pronađu i dovedu. Sad su ga doveli i on me čeka ses izdrvljenim paljenikom – podigo ga i čeka da ja iziđem. A ja kuj me tero to da radim! Bog me ubio!
Prvi put sam tad spomenula Boga i setila se da ga molim da me spase od ove čudesija i grozoća. Vidim ja – na*ebala sam ka mlada prve noći, al se pudim sad od Milisava – će me najuri od kuće i deca će ostanu siročići! Ovi moji, svekar i svekrva, rade njine poslove po kući, ne primećavaju oni to ništa, a ni moj Milisav!
Samo ja to vidim i čujem!
I morado ja da iziđem kod nji, i ima šta da vidiš – puna avlija, ka da su pođani došli! Ne znaš kuj ima veću bradu i kuj od koga gori. I svi to nakrutili đoke, smeju se i primiču mi se. A u sredine te gužve – onaj Žika, koga sam zvala i trčala za njim, izdrljio najveći palavrtak i vitla njim ka ses kocom!
A usred te gomile dlakavi đavola i grozota, poče da se okuplja orkestar, jopet od njini ljudi! Žika Persin, poznavam ga dobro, ka i teb’ sad, dođe blizu men i kaže da svi čuju: ČUJEŠ DANO, DUŠU SI MI IZELA SES MOLBAMA I ŽALBAMA. CELU NOĆ SI ME JURILA. I NOĆ PRE SI ISTO RADILA I BAŠ SI SE NAMERAČILA DA ME ISKIDAŠ I ZADAVIŠ. SIT SAM JA KU*AVA I PR*EVINA, ALI TEB’ SAM DOŠO DA ISPROSIM I DA SVADBU TERAMO!
Odjedanput, na Žikinu komandu, oni ti skočiše na mene, svukoše mi ono malko dreje i frljiše i negde u trnje. Gurnuše oni men u to njino kolo, te morado da igram, onako gola, bez ćipice na men’.
Dado ja d**e na doboš, pa šta mi bude. Bre, trajaše to oro i veselje do pred zoru. Izdrndaše me oni svi po redu i kuj kolko teo i šta teo to mi radeo, da prostiš. A moj Žika samo gleda izdalje i kebelji se. A posle se mislim – nije ni kriv, sama sam to tražila, pa sam i dobila!
Kad bi u svanuće, ona gamad se pokupi i bez reči i glasa izgubi se negde. Naposletku beše Žika. On se obrte i reče: Dano, ovako će da te obilazimo do devet večeri. Taki je naš zakon i propisi. I mi nekome polažemo račun. I men su ovde pratili, ne bi ja samovoljno došo. A ti, ako misliš da se spasavaš od ovi bezobrazluci, nemoj da bežiš, jer da pobegneš ne možeš.
Svud će da te nađemo i još grđe da te kaznimo. Nego čim sunce izađe, ti da ideš kod one Darinke u Kovilovo, pa nek ti vrne vratak i nek kroz bajanje zamoli naše starešine da te ostave. El ti si pomešala činje od tri sorte za jednu noć. To se nikad tako ne radi, nego se uzme po jedna radnja za svaku noć. Nikad činje ne smeš da mešaš. A najbolje bi ti bilo da od ovoga digneš ruke, i da čuvaš čoveka i da rađaš decu!
A kad dobiješ vratak, ti s njim prskaj kuću, sve u kuće i oko kuće, celu avliju, obor, štalu, živinu, koš i sve što imaš. Tako do devet večeri, pa posle mani, al’ nemo’ da budeš lenja i kukavica pa da jopet navučeš belaj i muku i teb i tvoe kuće. Sad pamet u dupe el ga u glavu nisi imala! Obrte se on i otide!
Zora zarudela i moji počeše da se dižu. Jopet se čude šta je to sa monom – a ju ću drugi put da ji ispričam, el sad nemam kad. Ponesem šta mi treba za taj vratak, a za svaki slučaj i slavsku sveću, tamjan, meru od ulazni vrata, čis veš za mene i ovi moji iz kuće, u jedne tegle med, pomešanu vodu s tri mesta, jedan nož, jedan katanac i još neke đavolije. Posle toga malko jem pa put pod noge – pravac Kovilovo, kod Darinke.
Sad moram ove žene sve da kažem po redu, da priznam, neću da vrdam izokolo.
Darinku nisam poznavala, a nije ni važno – šta ima ona da me zna, a tako i ja nju! Ispričam ja njojze sve kako je bilo, ona ti se zgranu od čuda i neverice. Kaže, mogla sam i glavu da izgubim, mogli na mrtvo da me umore. Kad se činje naprati na nekoga s namerom da ga zakovrlje, tu ti nema života! A kod men je druga rabota, el sam ja tela sve odjedanput i što pre da zaimam toga pustinjaka od Žike.
Još mi kaže Darinka da ima kodža vreme da prođe dok se moja kuća i avlija ne očiste sasvim od oni đavola, el ima pojedini još da obikaljaju i njuše moj trag po avlije.
Prebaja mi ona više put u one vode i sa onem šta sam sve odnela, pa me isprati da idem. Još mi reče da svrnem do nekoga namastira, da mi pročitaju molitvu protiv đavola. Sigurnije je, el Bog uslišava molitvu pokornicima i pokajnicima, a ja sam rešila sve da priznam i izvučem glavu.
U te sikiracije pođem ja kući. Mojema tamo za ovo ne smem ni da spomenem, el bi me ubili i za one dukate što sam plaćala, i za ove ludorije ekstra.
Uvečer učinim sve onako kako mi Darinka kazala, a tako sve do devet večeri. I vidim ja sve prestalo – ka da ništa nije ni bilo!
Fala Bogu kad sam i ovako prošla!“
tvbest
