Praznici su vreme koje neizbežno dovodi to toga da se porodice, čaše i kilogrami sastaju, ali skoro uvek istaknu naša razilaženja. Religija je posebno pipavo pitanje
Božić je najradosniji hrišćanski praznik, a tada se čak i ljudi na ulici pozdravljaju veselim “Hristos se rodi”. Za mene je ovaj pozdrav tačan u istorijskom, ali ne i u spiritualnom smislu. Nepopravljivi sam nevernik.
Pred verske praznike osećam neprijatnost kao muškarac kod ginekologa. Razumem da me niko neće izbaciti iz čekaonice, ali znam da mi tu baš i nije mesto. Među nama, nevernicima, često postoji prećutno priznanje.
Dok se badnjaci tegle sa pijace, a ljudi pretvaraju da su jedni drugima baš sve oprostili, u nama lagano, kao testo česnice, narasta jedno osećanje – tolerancija. Istinski nam je drago što ljudi oko nas nešto slave, mada je mnogima teško da poveruju u to. Ponekad im i zavidimo.
Vernici imaju slavu, Badnji dan, Božić, Uskrs, Vrbicu i celu plejadu običaja i praznika. Kao ateista imaš ovu difolt Novu godinu, poneku egzotičnu sa strane i nekoliko ćevapa za Prvi maj. I to je to.
