A onda dođe Božić. Svi slave, putuju, grle se, a ti žvaćeš ono malo ruske što je ostalo od Nove godine i trpiš osuđivački pogled žene u pekari dok na post mrsiš pogačice sa čvarcima. Smor je biti nevernik za Božić. Posebno kada ti se to zamera i ljudi jedva čekaju da te bocnu kako to “nije tvoj praznik”.
Na poslu imamo prilično fer dogovor. Oni koji ne veruju se sami prijavljuju da rade za praznike kako bi kolege kojima ti dani više znače bili sa porodicom. Redakcija je tih dana, bez naših verujućih kolega, mešavina umornih očiju, šoljica kafe i koncentrovanog cinizma. Ali i osmeha. Jer si nekome učinio. Jer je neko otputovao da poseti najdraže. Jer se raduje dok izvlači novčić iz česnice ili šal ispred porodičnog praga.
Osnovna poruka dobrih ljudi svih religija, ili dobrih ljudi uopšte treba da bude – ljubav.
I zato verovali ili ne, u svakom smislu te reči, srećan Božić!
