Dok se mučim da držim pod kontrolom nabavku namirnica, kuvanje i pranje veša i još veša i još veša i sakupljanje 3 miliona komada %$*&^%# Lego kockica sa tepiha i da odsedim da odgledam omiljene emisije moje 4-godišnje ćerke koji NIKAKO DA SE ZAVRŠE i podojim moju bebu od osam nedelja dok hranim kašicom moje 18-mesečno dete, koju ono više voli da maže po kosi, i pokušavam da odrecitujem čitavu pesmicu mom 4-godišnjem detetu koje je OČAJNO da čuje…. e-mejlovi i sms-ovi od prijatelja i kolega i neke umetnice iz Njujorka koja želi da me stavi na listu za svoju izložbu samo pristižu.
Oni su kao vanzemaljci. Što više otvaram, odgovaram na njih i brišem – više ih ima. Osećam se kao Vil Smit u filmu „Dan nezavisnosti“. Okej, ne baš. Ne uopšte. Ali, shvataš šta želim da kažem.
Ni ne nadam se da ću ih sve pročitati. U stvari, ponekad – gotovo uvek – se ne nadam da ću ijednu pročitati. I veruj mi kad ti kažem da mene to nervira mnogo više nego što nervira tebe.
A onda, na kraju dana, kada su sva deca konačno zaspala i ja znam da bi trebalo da odgovaram na pozive, istina je da sve što želim da radim je da sednem na krevet, gledam besmislenu televiziju i ne progovaram. Ugašena sam. Upotrebila sam sve svoje reči. Okej, to nije istina. Ali, rekla sam reči „ne“ i „ostavi to“ i „uh uh uh“ i „sad ću da ti dođem!“ oko pet miliona puta. Do 19h, nemam više ništa nikome da pružim koliko god to želela. Do 19h više ne mogu da podnesem ni zvuk sopstvenog glasa.
Ali nemoj misliti da ne mislim na tebe. Mislim. Pokušavam da ostanem informisana na Fejsbuku. Pratim tvoje novosti. LAJKUJEM tvoje slike, što je kao neki lenj način da ti pokažem da mi je stalo. Pokušavam da te zovem i držim zvonjavu čitavih 45 sekundi kada mogu. I još uvek navijam za tebe. Samo to radim iz moje kuhinje sa uznemirujućom količinom povraćke na mojoj pidžami (a sada je 13h i ja sam još u pidžami. Da li me pratiš? Moj život sada je zološki vrt.)
Ono čemu se zapravo nadam, dok plovim ovim novim teretom majčinstva, je da ćeš našem prijateljstvu dati privremeni odmor. Neku vrstu odmora posle duge službe. Znaš kako čekamo nekoliko meseci da počne nova sezona omiljene serije? E TAKO. Jer iako sam sada užasna drugarica, neće uvek biti tako.
Pronaćiću svoj izlaz iz magle. Počeću ponovo da spavam. Sakriću igračke svojoj ćerki.
Nemoj još da odustaneš od mene. Jer ću se vratiti sa osvetom. Obećavam.
Rebeka Sperou, mamamia.com.au
