Dve snažne reči našeg jezika, “volim te”, često pređu naše usne i upućene su osobama koje ih i ne zaslužuju ili ne prepoznaju njihovo pravo značenje.
“Volim te” šaljemo preko ramena prijateljicama u prolazu ili ih pripiti šapnemo našim ljubavnicima, a one kliznu kao ta tečna hrabrosti koju smo progutali kako bi imali snage uopšte izgovoriti te reči.
Možda se vremena menjaju, možda se ljudi menjaju, a možda je ipak u pravu ono staromodno mišljenje da te dve reči imaju presnažno značenje da bi se tako olako izgovarale.
Jer one znače više od osećanja, divljenja ili požude. Njihova je posebnost u tome što je “volim te” izjava beskrajnog osećanja, stalno promenjiva, a ipak konstantna.
Kada kažemo “volim te”, u tim rečima su sadržane poruke i uma i duše i srca.
Ono što zapravo govorim kad kažem “volim te” je da prihvatam ono što jesi, potpuno i kompletno. Da vidim svaku pukotinu i ožiljak tvog tela i uma i da vidim lepotu u tvojim nedostacima. Ono što zapravo govorim je da ne želim da se ikada promeniš. Ti si važan i bitan baš onakav kakav jesi.
Ono što zapravo govorim kad kažem “volim te” je da me inspirišeš. Inspirišeš me da budem bolja, inspirišeš me da isprobavam nove stvari, da uvek kažem šta me muči i da budem hrabra, jer ako me voli neko predivan kao ti, onda bih i ja trebalo da volim samu sebe.
Ono što zapravo govorim kad kažem “volim te” je da te želim u svom životu, uvek i zauvek. Da se moja osećanja nikada neće promeniti i da sam u to sigurna. Sigurnija od bilo čega drugog, jer bez tebe više nisam ista osoba.
Ono što zapravo govorim kad kažem “volim te” je da si već promenio moj život. Mogu videti otisak koji si ostavio u mojoj duši kada zatvorim oči. On je već tu i biće tu zauvek, kao ožiljak i ne želim da bude drugačije.
