Iako je bilo očigledno da se nije nalazila u najboljem mentalnom stanju pre nego što je preminula, mnogi tvrde da smrt Merilin Monro zapravo uopšte nije bilo samoubistvo. Međutim, zbog ovog poslednjeg otkrića mnogi od njih mogli bi da promene svoje mišljenje
Malo je poznato da je Merilin Monro tokom svog života više puta boravila u psihijatrijskim bolnicama. Iako je bilo očigledno da se nije nalazila u najboljem mentalnom stanju pre nego što je preminula, dosta njih tvrdi da njena smrt zapravo uopšte nije bilo samoubistvo. Međutim, zbog ovog poslednjeg otkrića mnogi od njih mogli bi da promene svoje mišljenje.
Fatalna plavuša postala je nervno labilna tokom snimanja filma “The Misfits”. Njen tadašnji suprug Artur Miler pravio je taj film specijalno za nju, u kojoj se emotivno nestabilna žena zaljubljuje u starijeg čoveka. Miler je bio dosta stariji od Merilin, tako da su mnogi shvatili da se film zasniva na njihovom komplikovanom braku, piše First to know.
Snimanje je bilo i psihički i mentalno naporno u pustinjama Nevade na paklenim vrućinama i pratile su ga brojne kontraverze. Reditelj Džon Hjuston bio je stalno pijan. Klark Gejbl, koji glumi Merilininog partnera, preminuo je nakon samo nedelju dana od završetka snimanja filma. Sam Artur Miler se zaljubio u fotografkinju Inge Morat i pred Merilininim očima. U to vreme ona je počela da zloupotrebljava lekove i ubrzo nakon toga, 11. novembra 1960. objavila je da se razvodi od supruga.
Njen psihijatar doktorka Merien Kis smestila ju je u psihijatrijsku bolnicu Pejn Vitni. Merilin je mislila da će samo kratko tamo da boravi, ali je u tapaciranoj sobi sama provela čitava četiri dana. zbog svega toga, iz bolnice je pisala svom drugom psihijatru doktoru Ralfu Grinsonu:
“Uopšte nema empatije u Pejn Vitniju, i to mi teško pada. Smestili su me u ćeliju za veoma depresivne pacijente, a ja sam se osećala kao da sam u zatvoru zbog zločina koji nisam počinila. Nehumanost je na svakom koraku. Pitali su me zašto nisam srećna ovde (sve je pod ključem – električne sijalice, fioke, kupatila, ormani, rešetke na prozorima. Vrata imaju prozore tako da su pacijenti stalno pod nazorom, a tragovi prethodnih pacijenata su vidljivi svuda po zidovima). Odgovorila sam: ‘Pa, trebalo bi da sam luda, pa da mi se sviđa ovde’.”
Merilin je bila potpuno očajna, ali doktor Grinson je nije izbavio iz bolnice:
“Sedela sam na krevetu pokušavajući da shvatim šta bih uradila da je sve ovo zapravo glumačka improvizacija. Ideju sam dobila iz svog filma “Don’t bother to Knock”. Podigla sam stolicu, slomila je, ali mi je to bilo teško, jer nikada nisam ništa slomila u svom životu, i pritom sam slomila i čašu. Sedela sam mirno na krevetu i čekala da dođu, a u ruci mi je bilo parče stakla. Kada su došli, rekla sam im: “Ako ćete da me tretirate kao ludu, tako ću i da se ponašam”. To sam zaista i uradila u filmu, sem što mi je u ruci tada bio žilet. Nagovestila sam im da ako me ne puste napolje, povrediću se – i to je nešto najdalje na šta sam pomišljala, pošto, kao što znate doktore Grinson, ja sam glumica i nikada ne bih povredila sebe. Toliko sam sujetna.”
Što se više Merilin opirala svom boravku u bolnici i što je više plakala, sve više su doktori verovali da je psihotična. Njen drugi suprug, Džo Dimađio, napokon je uspeo da je ranije izvede iz bolnice, uprkos uveravanju doktora da joj je i dalje potreban oporavak. Možda bi joj duži boravak u bolnici pomogao i možda bi zbog njega i poživela duže, ali to nikada nećemo saznati.
FOTO – wikipedia
“Marilyn Monroe, The Prince and the Showgirl, 1” by Milton H. Greene – Promotional photograph for the 1957 film The Prince and the Showgirl. Licensed under Public Domain via Commons –
