Da se razumemo na početku, predgrađe nije selo, ovo naglašavam, ne zato što bi to mene vređalo, čak naprotiv, nego da biste stekli kompletan uvid kako izgleda život ovde. I da, smatram da su i mame sa sela i mame u gradu u prednosti u odnosu na nas. Zašto, pitate se, i kako to ? Pa, one nemaju to razapinjanje između želja i mogućnosti , tu slobodu izbora…
Evo recimo ovako: mame sa sela rade na svom velikom seoskom imanju, sa svojim velikom porodicom, ne dolazi u obzir razmatranje da se mama sa sela negde zaposli da još dodatno da radi. (Naravno, da ima slučajeva, evo priznajem za sve one što će analizirati ovaj tekst od A do Š.) Isto tako mami iz grada neće pasti na pamet (ili veoma retko, dragi inspektori teksta) da iznajmi njivu negde 30 km od centra i svako posle podne putuje tamo da zaliva paradajz. Eto,zato je važno naglasiti razliku između predgrađa, sela i grada. U tu ruku, mami predgrađa je najteže. Njoj je posao uglavnom u gradu (u koji mora da ide zbog plate) a bašta, voćnjak, cveće, pilići, i prasići su joj ispred nosa. Naravno ako ona to želi. A opet, u opštoj krizi, opštem spoznanju kakve otrove i pokojne mrcine od mesa jedemo, mama ne može da gleda kako u njenom dvorištu cvetaju perunike i ruže. Ne, nemam ništa protiv perunika, ni ruža, nego naglašavam da će svaka osvešćena žena sve i da nema dovoljno mesta za pravu baštu, stisnuti malo muškatle i posaditi koji struk paradajza, o krastvcu da ne pričamo, njemu mesto ne treba, on će uz kanap na nebesa….
I tako je mama iz predgrađa u stisci: od zemlje ne može da se živi pa da sedi kući i gaji decu i brokoli, a od plate možda i može, ali ona zemlja je mami, svi imaju neko povrće u okolini, a ona sad da nema ništa… Muke ljute. A opet ako zasadi, mora svaki čas nešto oko njega da prčka, da plevi zaliva, okopava, štiti od štetočina. A dok ona to radi – ko će da kuva, pegla,usisava, briše, glanca, dinsta, popije kafu sa komšinicom, ode kod frizera, čita deci, pomogne im oko domaćeg, golica ih, ljubi, sluša njihove recitacije… i ko zna šta sve još ne? Ili, najgori scenario, ona sve tako posadi i sve je super i lepo napreduje, i onda rokne grad i sve obrsti, i ničega joj nije žao kao izgubljenog vremena. Da, toliko je nepredviđenih situacija koje mogu da upropaste baštu mami koja je ukrala vreme od svoje dece da bi podigla tu baštu.
Jedne godine kada su jagode rodile toliko da sam razmišljala da u vreme njihovog zrenja uzmem godišnji odmor da bih postigla da skuvam džemove, sokove i slične poslastice, par dana pre njhovog zrenja padala je kiša kao iz kabla tako da su strunule ne stigavši ni da postanu roze, a nekmoli da pocrvene do zrelosti. Bilo je tako depresivno brati ih da bi ih bacila, jer nisu smele da ostanu na živićima da ne muče biljku i ne prouzrokuju neku bolest.
I tako, primera ima u nedogled. A dan je kratak. A svi naši prijatelji, kada dođu iz grada kod nas, ushićeno tumaraju dvorištem i govore nam – Blago vama! Jao, a mi ni terasu nemamo! „Čoveče kako je vama dobro, nemoj više da biste mi se požalili na prevoz!“ kaže moja drugarica koja živi u ulici koja seče bulevar, i svuda stiže peške. Prevoz uopšte ne koristi, sem ako ne dolazi kod mene. Jeste, mislim se ja, ali ovo nije ovako osvanulo jutros, tu je uloženo i novca, i rada i truda… vreme ne spominjem. Vreme je jedino što mi mnogo nedostaje, jedino u čemu sam veoma siromašna… Da, niko nas nije terao, to stoji. Sami smo hteli da radimo i da uređujemo. Isto tako nas niko ne tera da živimo ovde, ali to je pradedovina naše dece, i nije lako – što bi rekao Rajko Malešević – prodati tuđe, lepo je objasnio da zemlja nije tvoja, već tvoje dece, i dece njihove dece. To se ne prodaje.
I niko nas ne tera da gajimo te jagode, paradajz i muškatle, stvarno ne. Ali, zaoru komšije tako u jesen svoje njive i bašte a zemlja miriše preorana, mami te i obećava… Pa ti kažeš, daj da poorem pa ću videti na proleće šta ću. I kad dođe proleće pa sve krene da pupi, ti se misliš, pa kad sam poorao kako sad da ne posadim ništa. Pa posadiš nešto, a ima još mesta ostaće prazna zemlja, nići će korov, daj da bacim još semenja u zemlju… I tek kad stigne vreme za plevljenje i kopanje shvatiš da ti je mnogo, jer ti radiš u firmi, dođeš kući oko pet posle podne, dok nahraniš gladna usta, pregledaš domaći, opereš sudove, uključiš veš mašinu, razapneš veš, opeglaš decu za sutra, okreneš svoje roditelje da vidiš kako su, i sestru da vidiš jel bolje prehlađenom sestriću, platiš račune, ne daj Bože, da imaš zakazano kod zubara ili neki pregled za decu i još sijaset stvari koje mame rade vode decu na rođendane, priredbe, treninge… shvatiš da danas nećeš stići u baštu. Moraće da čeka i plevljenje, i kopanje. A biljke su kao deca, neće da čekaju. Iskažu revolt i ne napreduju bez ljubavi i nege.
Nema veze, možda sutra stignem, tešim se tako ponekad, a onda se setim da sutra ima neka druga obaveza nepreskočiva, naravno. A prekosutra najavljuju kišu, opet ništa. I onda kada konačno ukradem od same sebe vreme za rad u bašti, ne znam odakle da krenem. Pa, da kreni od početka, kažem sebi, ali očajavam i krivo mi što sam opet zapustila sve biljno da bih postigla sve ljudsko. A dok se bavim biljnim u kući mi niču Hirošima i Nagasaki, deca zabušavaju, haos se gomila a telefon beleži propuštene pozive… I onda se više mučim, i više mi vremena treba da dovedem baštu u red, jer biljke neće haos, korov i odsustvo nege. I onda mi sestra kaže: „Jao, znaš li da posle onog tvog paradajza moj muž više neće onaj sa pijace. Kaže kao plastika mu je, i ne miriše kao tvoj!“ Još ja budem kriva što moj paradajz miriše! Kao, da nismo probali, ne bi znali šta valja! Ne ljuti se ona na mene, ali zvuči kao da se ljuti na moj paradajz.
Verujte mi, svakojakih anegdota je tu bilo… Kada sedimo sa prijateljima i čavrljamo sve je simpatično i slatko, ali oni ne vide kada se kičma savije oko motike, kosačice, grabulja… Oni vide samo kada je sve sveže podšišano i uredno. Kada mi sedimo sa njima u miru i uživamo…
Dakle, tako stoje stvari… Iza svake lepote stoji rad. U tim trenucima, ja sam ta koja zavidi svim roditeljima u gradu. Oni odu u već uređene parkove, na Adu, Avalu i Botaničku baštu. Sede, šetaju i uživaju, pričaju sa svojom decom, smeju se sa svojim supružnicima, čitaju knjige ili novine, fotografišu se… Vrate se u svoje uređene domove i uživaju. Sve im je na dohvat ruke, pozorišta, doktori (da, rana ljuta nam je pedijatar samo dva dana u nedelji) bioskopi, gradski parkovi, njihov posao (meni je firma udaljena 26km od kuće i idem prevozom) vrtići (meni je najbliži vrtić 11 km od kuće) škola i razne sportske aktivnosti. Moje dete uvek trenira ono što je tog trenutka aktuelno kod nas, ako imamo folklor ide se, ako se ugasi u našem mestu, sve nam je drugo predaleko, ako neki optimista osnuje školu košarke, deca se masovno upisuju, sve dotle dok od optimiste ne postane pesimista, pa odustane, onda čekamo šta će sledeće za decu da se organizuje… ali sve je to kratkog daha, opadne broj dece i nestane finansjski interes organizatora.
Da bi smo decu vodili do grada na neku aktivnost, treba onoga čega nema – vremena, ali i novca… a ni njega baš nije na pretek… Koliko smo samo puta izašli sa koncerta i projekcije filma dosta ranije da bi smo stigli na poslednji autobus! Koliko puta nam je autobus otišao ispred nosa pa smo po kiši ili vetru čekali sledeći koji u poslepodnevnim časovima ide i u rasponu od 45 minuta!
I samo još jedno da se razumemo, ovo nije žalopojka. Ne, nisam od te sorte kao prvo, a kao drugo nema potrebe za tim. Ja sam to izabrala, i jedna sam od onih koji veruju onoj poslovici koja kaže da maslina daje najviše ulja kad je najviše pritisnuta. Čovek je rođen da radi. Samo sam htela da mojim drugaricama i svim gradskim mamama predočim i naličje moje zelene medalje. Jer one vide samo lice, lepo, lekovito, zeleno lice prirode. Ima tu mnogo muke. I isto tako, da im predočim da je jedino važno da život gledaju sa vedrije strane. Da iz svega ponuđenog akcenat stave na dobro, na prednosti.
Imala bih još štošta da vam napišem, ali žurim da rasadim paradajz a i luk mora da se plevi, krompir da se okopava… Ajd’ uzdravlje, pravac na uživanje u neki parkić!
Autor: Jasmina Jovanović / detinjarije.com
