I ne samo što zove, nego je u stanju da kaže sve što želim da čujem, tačnije, sve što sam želela, jer obično zove kad meni više nije ni do čega… Zašto zove kad je cirke?
Zovu bivši, zovu sadašnji, a budući traže broj telefona. Pripiti, pijani, rastavljeni od pameti.
Nije pitanje zašto zovu, nego zašto im treba da se odvale, da bi mogli da kažu proste stvari, kao što su volim te, nedostaješ mi, mnogo mi se sviđaš, kad ćemo da se vidimo.
Doduše, znaju da sastave i komplikovanije i ozbiljnije izjave, pa čak i bračne ponude.
Muškarci ne mogu da se nose sa emotivnim pritiskom u svakodnevnom životu. U smislu, da mi na njih vršimo emotivni pritisak, tražeći razmenu osećanja, razgovor o emocijama, saopštavanje o tome kako se osećaju. Ali, ne mogu da se nose ni sa sopstvenim osećanjima, pa mnogo energije troše na potiskivanje.
A emocije postoje, gomilaju se i traže svoje. Traže legitimnost, traže ventil. Lakše im je da pobesne, nego da budu tužni. Radije će biti depresivni i sjebani, nego da se suoče sa svojim strahovima. Pokazaće vam nežnost i strast u krevetu i podeliti komplimente, ali vam neće vam reći koliko ih plaši to što im je toliko dobro sa vama, jer to otvara bujicu novih emotivnih tema, koje su još više zastrašujuće.
RAZMISLITE PRE UDAJE! Ovo su 9 znakova da će vam muž biti đubre!
Žene su opušteno i prirodno u kontaktu sa svojim emocijama, prate sopstvene oscilacije i znaju im uzroke. Ne moraju da potisnu tugu i bespomoćnost da bi mogle da funkcionišu, nego najnormalnije pozovu prijateljicu, ižale se i iskukaju, onda istresu nos, umiju se i odu da urade nešto korisno ili barem neophodno. Ako procene da su suviše sjebane da bi funkcionisale, pre će se setiti da zveknu pola bensendina, nego čašicu rakije.
Muškarcima treba mnogo više anesteziranja logičkih i racionalnih funkcija mozga, da bi otvorili ventil. Zato se nikad ne zadovolje čašicom, pa ni flašicom, nego piju, sve dok im se ne podesi šifra za otvaranje blindiranih vrata sefa u koji trpaju sve što ne mogu da podnesu. I onda to pokulja napolje i oni moraju.
Moraju da vas pozovu i kažu vam ono što je od životne važnosti izgovoriti.
Oni koji potiskuju bes, moraju da biju ili da dobiju batine.
Sadisti, koji su inače, duše kad su trezni, moraju da maltretiraju žene i decu.
Psihopate moraju… ma znate.
Psihološka struktura muškarca zahteva akciju, delovanje, intervenisanje. Neizbežnost partnerskog suživota sa ženama zahteva od njih da porade na svojoj ženskoj strani, da je otkriju, probude, upoznaju. A oni se groze toga, jer tu vrebaju osećanja. Preplavljujuća, zbunjujuća, koja zahtevaju prihvatanje, kontemplaciju, komunikaciju. Sve osim akcije.
Strašno je to kad duh vremena i trenutka zahteva od tebe da budeš sve što možeš i sve što moraš.
Ima puno žena koje bi i dalje bile najsrećnije da mogu da se oslone na muškarce i caruju u svom domaćičkom svetu, bez pritiska zarađivanja i karijere.
Ali, duh vremena traži od žena da budu samohrane majke, umetnice, poslovne žene, da otkriju i angažuju svoje talente i sposobnosti. I ne može nazad. Samo napred, neizvesnim putem evolucije.
I žene gaze. Mogu i moraju. Osvrću se tu i tamo da sačekaju svoje partnere, vraćaju se po njih i guraju ih svom snagom kad se zaglave, vuku i kotrljaju kad ne može drugačije, nastavljaju same, kad su prinuđene.
Muškarci ne mogu da napreduju sami. Treba im ženski evolutivni motor, snaga zahteva, očekivanja, obaveza, obuhvaćena snagom ljubavi i seksa. Treba im kao hleb i vazduh i to ih užasava. Naročito onda kad su se nasukali gladni i bez daha, kad su otkrili da je onaj drugi hleb gnjecav, a vazduh ustajao, kad su shvatili da su vas izgubili, ili da su u opasnosti da vas izgube. Ali oni ne misle o tome, ne, sve se to odvija u pokušaju da još toga uguraju u onaj mračni sef. I onda imaju potrebu da se zaborave, da se opuste, da se provedu. Tako oni misle, kad počnu da piju. U stvari, imaju potrebu da otvore poklopac, jer će inače mozak da im prsne. A kad ga otvore, umesto zezanja i provoda, eto zbunjujuće gomile istina, koje odmah izlaze da se nadišu i zahtevaju da budu osmišljene i sprovedene. Tu su srceparajuće pesme, grljenje i voljenje svih oko sebe, plakanje i lomljenje čaša, da ne pominjem akcije onih čudovišta koje alkohol oslobađa.
A tu je i zvanje telefonom. Jer nešto moraju da vam kažu. Nema veze što je tri ujutro, što odavno imate drugog momka ili ste udati, što ste se poslednji put toliko posvađali da više uopšte ne razgovarate. On mora da iskoristi situaciju u kojoj se njegova osećanja oslobađaju i izlaze na usta, jer iako se možda uopšte neće sećati da vas je zvao i šta vam je rekao, akcija ostaje zabeležena u nekom ćošku mozga.
On je nešto učinio, nije samo plakao kao pič*a, kajao se i jeo u sebi. I nije ga briga kako će to delovati na vas.
To je sistem opstanka sistema. Protivpožarni aparat. Sigurnosna komora. Terapija.
Verovatno je istina sve što vam je rekao. Ali to ne znači da će mu sutra kad se otrezni to išta značiti.
Jer, nije se možda napio zbog vas, ali pozvao vas je i poremetio vam san, zdravlje, odnose sa dečkom, zbog sebe.
Zato zove kad je pijan. Da se rastereti.
I koliko god vas voleo, prosio i obasipao priznanjima, baš ga briga.
Jer sutradan se neće pojaviti sa cvećem, prstenom, čokoladom, izviniti se i reći da i dalje stoji iza svega što je rekao, nego će ga biti sramota, biće bolestan i ostaće pitška.
I opet neće naučiti da svoje pič*instvo razvije u svoju žensku stranu i da postane muškarac kakav je ženama u ovom zahtevnom i suludom svetu potreban kao hleb, kao vazduh.
Autor: Aleksina Đorđević
