Brz tempo života nam nameće brzinske izbore. Doručkujemo po pekarama, ručamo po kioscima brze hrane, večeramo polugotove, kesirane proizvode jednostavne za prirpremu. Čak i to je mnogim sugrađanima luksuz. Ukoliko uopšte možete da priuštite sebi tri obroka dnevno spadate među srećnike. Međutim…
Negde usput u svoj toj jurnjavi zaboravili smo pravi ukus hrane – znate onaj iz detinjstva kad vam baka donese sveže ubran paradajz iz bašte, kad se sprema supa od domaće koke, kad se uz ručak servira neprskana salata, kad ste mogli ubrati voćku sa drveta, malo otrljati o majicu i jednostavno pojesti, bez da je perete u sto voda, tretirate sodom bikarbonom, gulite koru i koje sve metode ne primenjujete samo da u sebe unesete manje otrova.
Hrana je nekad bila izvor života. Danas jedemo i strahujemo šta smo sve uneli u organizam. Sve više se čuju šuškanja – ova hrana izaziva one, ova hrana one bolesti. Prosto čovek ne zna šta više da radi nego da počne da vrši fotosintezu.
Od okolnosti u kojima smo se zatekli ne možemo bežati, ali uvek možemo odabrati da postupamo bolje i zdravije.
Bune se naši stari da ni kod seljaka više nema ukusne, zdrave hrane. Pa i to je sigurno bolje i prirodnije od onoga što se po supermarketima nudi.
Ako ne živite u blizini neke pijace, pa ne možete baš svakog jutra da kupujete sveže namirnice, odvojite makar par sati vikenda za posetu pijaci. Nabavite tada namirnice koje će vam biti potrebne u toku nedelje. Ovo iziskuje i bolje promišljanje o hrani, bolje planiranje obroka i kuvanja. Upoznajte seljake, porazgovarajte. Odlazak na pijacu je potpun doživljaj, a ne samo šoping. Saznajte odakle dolazi roba koju prodaju, probajte, mirišite, pustite da vas instinkt vodi i odaberite omiljene prodavce. Ljude kojima ćete verovati.
Pored toga što će ovako odabrana hrana biti zdravija, vi znate kome odlazi vaš novac. To nije neki direktor velike firme koji u životu nije video njivu i stado i samo razmišlja o profitu. To je čovek ogrubelih ruku koji stoji pred vama, čovek koji se srodio sa zemljom na kojoj živi i od koje hrani svoju porodicu. Ne cenjkajte se, već plaćajte onoliko koliko prodavac traži. Osmehnite se i videćete da ste na kraju dana potrošili mnogo manje za mnogo veću količinu hrane i to neuporedivog kvaliteta.
I ne samo hrane. Na pijaci ćete pronaći domaću rakiju, vino, tople, unikatne čarape i džempere, domaći med, pa čak i one prave starinske kore za gibanicu, jaja kojima je žumance još uvek žuto, kukuruzno brašno od kojeg nema slađeg, sve vrste sezonskog voća i povrća, sušenog mesa, sireva i kajmaka kakve ste poslednji put jeli u detinjstvu i zaboravili davno od kad vam se reč “sir” poistovetila sa rečju “feta”. Sve je tu na dohvat ruke, samo treba posegnuti.
Čak i kad nemaš novaca, na pijaci se uvek nađe neka dobra duša da udeli koju voćku, komad hleba, nešto što pretekne sa tezge. Oni koji najmanje imaju najviše daju i pomažu…
Znamo da je teško izdvojiti vreme za to, ali pokušajte. Videćete da će vam veoma brzo hrana iz supermarketa postati bezukusna poput plastike (što verovatno i jeste), hiljadu puta prerađena, tretirana ko zna kakvim otrovima, konzervansima, emulgatorima, veštački održavana preko svakog roka trajanja, uzgajana u nehumanim uslovima. Umesto namirnica koje sunca videle nisu, odaberite da sebe i svoj organizam častite makar jednom nedeljno šetnjom do pijace. Jer tamo zaista ima svega što vam je potrebno. Jer pijaca je danas jedini izvor života koji nam je preostao.
