A on nezreo rođen, nezreo će biti do kasnih pedesetih i onda će takav ući u klimaks. Ona će mu biti mama, tetka, sestra, drugarica, majka njegove dece. On će deci biti drugar. I verovatno nikad neće biti tu.
Muškarce uslovno rečeno, delim u dvije grupe, a nijedna ne zna kako da se nosi sa jakim ženama: prvoj pripadaju mamini sinovi, oni koji bi najradije zaplakali kad ih popreko pogledaš ali ipak u ženi traže majku, i druga, oni koji su navikli da su “alfa-mužjaci” ali takvi pored sebe uvek vode neku lutku koja lepo izgleda, ne priča puno, ne džangriza, ne buni se dok on živi po principu “oženjen sam, kao momak živim”, nema sopstvene ambicije i na društvenim mrežama se hvali isključivo njegovim dostignućima tipa “Doktorirali SMO”, “Dobili SMO unapređenje” i slično.
A šta ako žena slučajno uspe? Šta ako poleti, vine se, raširi krila, izgovori naglas šta misli i ako krene da koristi ono znanje, iskustvo i snagu koja u njoj spava ubijena svakodnevnim mukama i onim osećajem krivice da ako ona slučajno uspe, on će se osećati nesigurno?
Je li to došlo vreme da “otkinemo” pola od svega što smo, što znamo, što možemo i smemo, da bi bile “normalne” žene i da bi se uklopile u ovo društvo?
Koliko puta vam se učinilo da je muškarcima neprijatno jer o nekoj temi znate više od njih? Koliko puta ste se u ovom društvu osećale kao Alisa u Zemlji Čuda jer ste kulturne, vaspitane, obrazovane? Meni se nebrojeno puta desilo da čujem: “Ne valja kad je žensko puno pametno.” ili “Ti si preškolovana”. Jer najveća jeres današnjeg društva je biti ambiciozan. Onda si pretnja gomili nesposobnjakovića koji su po kombinaciji rođačka veza+politika+upornost+bezobrazluk došli do pozicija.
Zbog svega navedenog, često se pitam: koliko to žena na Balkanu treba da se smanji da bi stala u mušku ruku?
Ne znam zaista, niti želim da znam. Nije rešenje u tome da se smanjiš da bi se neko osećao dovoljno velikim kraj tebe. I nijedna kruna, princeze moje drage, nije preteška, samo su nečije ruke preslabe da je nose.
