Mrzim šoping i kupujem samo kad moram. I tada bih najradije da to za mene obavi neko drugi.
Ne volim da se šminkam. Ne nosim na posao visoke štikle i uzane kompletiće.Ne volim dugačke nokte. Ne idem na pedikir. Na pomisao da sam zaglavljena u solarijumu mi se podiže kosa na glavi, a i depilaciju bih radije preskočila.
Ne vodim dugačke razgovore uz kafu sa prijateljicama.Ne glumim da ne mogu podići kutiju tešku 2 kg i ne želim da se predstavljam kao krhko biće.
Mrzim šoping i kupujem samo kad moram. I tada bih najradije da to za mene obavi neko drugi i maštam o danu kada će moja zemlja imati online kupovinu da ne moram da se guram sa drugim oduševljenim tetama.
Kakva sam ja to žena, pomisliće ovi koji me ne poznaju?
Ja volim da kuvam i ne mislim da sam zbog toga manje kul. Volim i da jedem, iako to kao žena nikako ne bih smela priznati. Ali nisam raspoložena da glumatam i nabadam brokoli praveći se da je ukusan. Karfiol je mnogo ukusniji od pice. Možeš misliti. Ja najviše volim da nosim patike i ne, štikle nisu udobne. I u njima se ne osećam kao da nemam ništa na nogama. Ove koje tvrde da su štikle od dvanaest centimetara jednako udobne kao dobre patike ili nikada nisu nosile patike ili lažu. Treće nema.
Ja volim da čitam. Od Tolstoja do E.L. Džejms. Ne mislim da sam manje inteligentna, jer sam pročitala “Pedeset nijansi sive” i nemam problema s tim. Biram da gledam ljubavne filmove sa srećnim krajem prje onih u kojima je Rambo poubijao pola glumačke ekipe i šta je tu loše? Kako sad jedna žena koja ne voli da na lice nabaci tonu pudera, bronzera, rumenila i drugih stvari za koje ne znam ni čemu služe, a kamoli kako se zovu, može da bude emotivna i osetljiva. Da je u stanju da podigne i nešto teže od mobilnog telefona i plače bezbroj puta na scene iz “Titanika”. Zato što se ne uklapa u stereotip koje je društvo nametnulo i ono što žena jeste ili bi trebalo da bude.
