Ja sam devojka koju bi svaki muškarac poželeo da oženi, a niko je ne poziva na sastanke!
Ovo je otvoreno pismo devojke kojoj je dosta muškog licemerja i površnosti. Ona je na jednom forumu otvorila svoju dušu, a mi vam njenu ispovest donosimo u celosti:
Odmah da vam kažem jednu stvar – nikad nisam bila u fazonu dejtova. To mi je uvek izgledalo nekako usiljeno i veštački. Za nekoga ko kao ja “nosi srce na rukavu” i govori ono šta misli, sve te muško – ženske igrice, glumatanje, pretvaranje u cilju da se jedni drugima dopadnemo ne pije vodu.
Poznajem mnogo muškaraca i žena, imam veliki krug prijatelja, nisam neki osobenjak i namćor. Mnogi bi za mene rekli da sam prijatna i društvena osoba. Usudila bih se da kažem da sam mnogima i omiljeni lik u društvu, ali kad dođe do veza i ljubavi nekako sve to prestaje da važi. Kada se ugase svetla, vraćam se svome praznom domu i ležem u krevet sama.
Ispratila sam mnoge drugove i poznanike u nesrećne brakove. Mogu slobodno da vam priznam da su mi se neki od njih i dopadali, nekima sam to i rekla, ali su oni uvek nekako birali žene koje su umele da njima vešto manipulišu, da im se umiljavaju i dodvoravaju. Posmatrala sam ih kako između dobrih i “lakih” devojaka uvek biraju manju liniju otpora, sve kao u fazonu zezamo se…
Dok jednog dana ni ne primete da su izmanipulisani i završe sa tononom pelena i zatrpani poslom koji mrze kako bi ženi, koju ne vole, koju sve više gledaju kao stranca i u kojoj nemaju ni prijatelja ni saveznika, obezbedili dovoljno novca za frizere, manikire, cipele… Oni ćute o svom nezadovoljstvu zarad mira u kući. Ćute i sve što imaju da kažu je: “Ona je majka mog deteta”. To je mantra koja im svakog dana daje snagu da idu na posao, da žive… Linija manjeg otpora.
