Jednom si mi bila potpuni stranac, a onda si mi postala sve…
Ženi koju sam nekada voleo:
Bilo je jednom to vreme u kome smo sebe jedno drugom nesebično davali. Delili smo smeh i suze, navike i iskustva. Delili smo najintimnije trenutke i tajne. Delili smo postelju, svoje želje i čežnje, snove o budućnosti, želje, vizije, potrebe… Bili smo potpuno ogoljeni jedno pred drugim – fizički i duhovno.
Bez cenzure. Sa puno poverenja. Potpuno posvećeni… Nesvesni onog što budućnost nosi. Ah, to su bila prava vremena! Zar ne? Stvarali smo uspomene.
Jednom smo bili potpuni stranci. Onda si mi postala sve, a zatim si nekako opet postala neko dalek, tuđ. Opet si mi postala stranac…
Stranac koji će u mojoj duši zauvek imati posebno mesto. Stranac koji je urezao uspomene u moje srce, poput imena ljubavnika u kori drveta – Memento za neka buduća vremena koji svedoči o jednoj ljubavi, koja je nekada bila i koje sada nema više. Simbol koji će prekriti prašina vremena koja dolaze i sakriti neke nove uspomene koje će nastati… Ali će ožiljak uvek stajati tu, bez obzira na to koliko duboko ga vreme zakopa.
Sećanja na nas sada su samo sene koje plešu u pozadini mog uma i izlaze iz mraka tek na zvuk neke pesme koju smo voleli ili miris koji me podseća na tebe. Tada neki zagonetni osmejak samo preleti preko mog lica – bledo podsećanje na sreću.
Tada smo bili neki drugi ljudi. Učili smo tek, rasli i uživali jedno u drugome. Smejali smo se, jer nismo ni slutili šta nam život nosi. Nije nas bilo ni briga.
Bili smo Mi. A sada si tamo negde jedna Ti. Ovde sedim zamišljen jedan Ja.
