Odjeci u duši
Osećaš… znaš već da nešto umire i za sobom ostavlja prazninu kroz koju odjekuje gotovo nečujni krik. Na mesto ljubavi koja ti je davala život u tvoje srce se useljava jeza i neki čudno iščekivanje.
Osećaš se sve više samo kao statista u sopstvenom životu… u svemu što je nekada bilo tvoje nalaziš samo sene i tragove. I svaka sitnica ti nateruje bujicu suza na oči. I plačeš, a ne znaš zašto plačeš… dok hodaš ulicom, dok gledaš mlade zagrljene parove, decu u bezbrižnoj igri, dok mirišeš čaršafe i dodiruješ njegove stvari… Dok u prodavnici kupuješ šoljice za dvoje kane ti suza na zgužvane novčanice, a prodavačici sa smeškom objašnjavaš da te je nešto produvao vetar, da ti je upala prašina u oči… kao da nju to uopšte interesuje, kao da ona sve to vidi…
On nestaje
Bledi kao mastilo sa prastarog papira, kao hologramska projekcija kojoj se gubi signal… Njegove reči su šuplje. Odjekuju kao kroz limene hodnike. Njegove ruke prolaze kroz tebe, potpuno te promašuju… ne osećaš dodire. Kao da vodiš ljubav sa duhom. Kao da ga ne zanimaš više, pa je poslao nekakvog dvojnika da ti pravi društvo iz sažaljenja…
Odlučuješ da ćeš se boriti za vašu ljubav. Da ćeš ti biti ta koja će voleti za oboje. Obigravaš oko njega. Sve svoje vreme posvećuješ njemu. Udahnućeš deo svoje ljubavi njemu usta na usta. Ponovo će oživeti. Vratiće se.
Seks postaje samo seks
Gužvate se poput predmeta. Upinjete se da osim životinjske želje osetite opet onu povezanost, da uhvatite nit koja vam je negde izmakla. Znojite se, prevrćete, okrećete, tarete jedno o drugo. Svršavate i ostajete prazni. Spirate sa sebe tragove. Odlazite na različite strane. Nezadovoljeni.
