Ljubav nas obuzima. Ona kao oluja obuhvata svaki deo našeg bića, okupira sve naše misli i njoj se prepuštamo celi, bez straha, bez razuma – strasno i bezrezervno njoj žrtvujemo sve.
Ljubav hrani onu glad srca, za koju pre nje nismo ni znali da postoji. Čeznemo, žudimo, u svaki dodir unosimo sebe. Miris ljubavnika nas potpuno opija, a njegovo naručje nas uljuljkuje u jedan divan san kroz čije velove tek naziremo istinski svet oko sebe.
Neizmerno srećni kad nađemo onog pravog, kad kažemo sebi sa smeškom u očima, osmehom koji dolazi iz srca, a završava na željnim usnama – “To je to! Mogu sa tobom da provedem čitav život i čitavu večnost”. Svaki novi dan je blagoslov i zahvaljuješ svim silama svemira, svim božanstvima starog i novog sveta na sreći koja te je snašla… Dok jednog dana nesnosni alarm na budilniku ne zazvoni i surova stvarnost ponovo zakuca na tvoja vrata.
Budiš se i nemoćno gledaš kako se magija raspršuje, kako prolećni cvetovi svih tvojih nadanja polako venu i u njegovim očima više ne nalaziš utočište, onaj sjaj, onu toplinu…
Gubitak dolazi polako
Jednog dana je sve savršeno, a onda počnu da se potkradaju nemiri – poput sitnih pukotina na porcelanu nagoveštaji prolaznosti, surove neminovnosti propadanja… Jednog jutra ništa više ne izgleda isto. Osećaš da se u vaš raj na zemlji ušunjala neka zla slutnja, tanana struja promaje koja seče fino tkanje suptilnih emocija.
Odjednom primećuješ da te više ne posmatra onako, da te više ne dodiruje toliko često, da mu pogled sve više luta u nepoznatom pravcu… vodi ljubav sa tobom, ali kao da je kilometrima daleko.
Ignorišeš ove crne misli. Govoriš sebi da si samo imala loš dan, pa umišljaš svašta. Ipak kraičkom oka nastavljaš da ga posmatraš, a sumnja koju ne možeš više da otreseš gorči ukus svakog novog poljupca.
