Kad je Gabriel Garsija Markes počeo da radi na svom epskom romanu “Sto godina samoće“, morao je da ostavi svoj posao. Prodao je auto i nagomilao velike dugove. U jednom trenutku je čak morao da proda i ženin najdraži mikser i fen za kosu kako bi došao do nešto novca. Nakon što je žena saznala za to, samo mu je rekla: “Ne dozvoli da ovaj roman bude loš”.
Ovo su neki od najdubljih, misaonih citata tog čoveka, koji ne samo da je bio neverovatno talentovan pisac, nego i osoba koja je baš poput mnogih drugih prolazila kroz teška razdoblja u životu. Ako se ponekad iz bilo kojeg razloga osećate loše, pročitajte ove citate.
Moramo pokušati da čujemo detetov glas koji se i dalje nalazi u nama. Ako počnemo da slušamo taj glas, vratiće se iskra u našim očima. Ako izgubimo vezu sa tim detetom, gubimo i našu vezu sa životom.
Osoba ne umire kada bi trebalo nego kada može.
Srce eliminiše loše uspomene i veliča one dobre. Samo zbog toga uspevamo da izdržimo teret prošlosti.
Problem s brakom je da se završava svake noći nakon vođenja ljubavi i mora da se obnovi svakog jutra pre doručka.
Budite mirni. Bog vas čeka na vratima.
Ne nosim šešir, jer ni zbog koga ne želim da ga skidam.
Ludi ljudi nisu ludi ako se prihvate njihova razmišljanja.
